EVROPSKI STANDARDI NA NAŠ NAČIN

Politika,18.08.2003.

O MANJKAVOSTIMA ZAKONA O RADIODIFUZIJI


Jedna od najvažnijih preporuka Saveta Evrope eksplicitno nalaže da se u Zakon o radiodifuziji ugradi mehanizam koji će garantovati opoziciji isto onoliko vremena na programu za iznošenje kritika na rad vlade - koliko ima i vlada za iznošenje svojih stavova. Dakle, javni servis po evropskim standardima nije definisan kao apsolutno nezavisan medij, već kao medij koji je nezavisan od pojedinačnih političkih i ekonomskih uticaja. Pluralistički pristup političkim temama mora se zakonskim normama precizno definisati i mediji na njegovo poštovanje naterati pod pretnjom sankcijama

Piše: Ivona Živković [*]

Prošlomesečna poseta našoj zemlji Petera Šidera, predsednika parlamenta EU, kao i objavljivanje izveštaja MKG ponovo su skrenuli pažnju vlasti i javnosti na neophodnost usklađivanja medijskih zakona sa standardima EU. S obzirom na to da je Zakon o radiodifuziji rađen pune dve godine, upravo sa namerom da se postigne ta usklađenost, postavlja se pitanje šta sad nije u redu.
Ipak, neusklađenost se može uočiti sa dokumentom Preporuke Komiteta ministara SE o radu elektronskih medija. Šta kažu dokumenti EU?
U zakonskom okviru svake države - članice moraju se nalaziti jasno definisani kriterijumi za dodelu dozvola za emitovanje programa. Toga u našem Zakonu o radiodifuziji nema. Umesto kriterijuma stoji (čl.53) da tek po podnetim prijavama na konkurs Agencija za radiodifuziju treba da "utvrdi i objavi nediskriminatorske, objektivne i merljive kriterijume odlučivanja".
Ovo znači da svaki konkurs može imati različite kriterijume. Nije definisana ni procedura koja se sprovodi u slučaju da dva ili više kandidata ispune kriterijume, što takođe mora biti uneto u Zakon. U nekim zemljama se ovo rešava javnim žrebanjem, a negde javnom aukcijom. Naš Zakon (čl 53) predviđa da se u ovom slučaju prednost daje onome ko "pruža veću garanciju da će doprinositi većem kvalitetu (?) i većoj raznovrsnosti programa", te će Savet Agencije "uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave u ostvarivanju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije utvrđenih čl. 3. istog zakona". Čl. 3. su inače definisana opšta načela Zakona koja svi emiteri valjda treba da ispune.
Ovakvim nejasnim definicijama Savet zapravo ima ogromno diskreciono pravo, što nije u skladu sa preporukama SE koje insistiraju na izričitoj zakonskoj preciznosti i jasnoći. Već iz ovoga jasno je zašto se prilikom izbora članova Saveta stvorila nervoza i nepoverenje.
Zanimljivo je da se ovakvim odredbama dezavuiše i preporuka SE da Savet ne sme ni na koji način da sugeriše programsku koncepciju potencijalnom kandidatu. Savetu je jedino dopušteno da sve sugestije i primedbe na rad medija iznosi samo naknadno. Prema tome, da li će neko na programu imati različite programske sadržaje ili samo crtane filmove ili sport, to je stvar procene prikazivača koji se isključivo rukovodi tržišnom potražnjom i niko ga u tome ne sme sputavati i uslovljavati.
S tim nije u skladu ni zakonsko rešenje po kojem članovi Saveta imenuju Upravni odbor "javnog servisa" (RTS), koji potom imenuju urednike programa. Na ovaj način Savet indirektno kreira uređivačku politiku jednog medija, što je po evropskim standardima nedopustivo.
Druga veoma važna preporuka je da Agencija za radiodifuziju mora imati Nadzorni odbor koji će nadgledati njeno poslovanje. Nadzorni odbor Agencije se mora baviti isključivo nadzorom nad finansijama i nad zakonitošću rada Agencije, a ne sme se uplitati u donošenje odluka na izdavanju dozvola. Zakon o radiodifuziji ne predviđa nikakav nadzor nad Agencijom. Bez Nadzornog odbora, praktično sva sredstva koja se od koncesija za emitovanje budu našla na računu Agencije biće na slobodnom raspolaganju članovima Saveta i Agencije. Zakonom nije precizno definisano ni na šta Agencija sme da troši te pare (da li može da kupuje stanove, automobile..., ili određeni deo treba da uloži u razvoj novih tehnologija) pa je prostor za trošenje, ali i za malverzacije ogroman.
Interesantna je i preporuka Komiteta ministara u vezi s finansiranjem javnih servisa gde se sugeriše kako da se "javni servis", koji se finansira sredstvima pretplate uključi u fer tržišnu utakmicu sa komercijalnim radiotelevizijama. Preporuka je da se sredstva iz pretplate ne mogu trošiti kao kapital za komercijalno poslovanje. Dotirani javni servis može da posluje komercijalno samo preko posebnog računa komercijalnog preduzeća koje može biti u "holding" sistemu sa "javnim servisom".
Ovo znači da se zarada komercijalnog preduzeća može trošiti na rad javnog servisa, ali se sredstva javnog servisa ne mogu trošiti za rad komercijalnog servisa.
U skladu sa tim BBC ima četiri servisa, među kojima je i javni servis, komercijalni servis, ali i državni servis. Ovaj poslednji namenjen za programe koji su direktno u službi spoljne politike Britanije. To je poznati Svetski servis BBC. Njegov rad se finasira preko ministarstva spoljnih poslova, a program određuje ministar.
U Zakonu o radiodifuziji nije predviđen rad državnih radio i televizijskih servisa koji emituju program za inostranstvo kao što je npr. Radio Jugoslavija, što je izuzetno štetan previd. Takođe, nije sprečeno korišćenje sredstava pretplate za poslovanje javnog servisa na tržištu i sticanje profita i pored privilegovanog položaja.
Istim dokumentom je naglašeno da građani moraju imati uvid u trošenje sredstava javnog servisa te se i u tu svrhu nalaže postojanje Nadzornog odbora. U ovom odboru mogu se nalaziti i poslanici, jer se radi o državnoj imovini. Zadatak Nadzornog odbora javnog servisa je da isključivo vodi računa o zakonitom poslovanju i trošenju sredstava i ne sme se uplitati u poslovnu i uređivačku politiku. Ni ovog u Zakonu nema.
Najzad, jedna od najvažnijih preporuka SE odnosi se na uređivačku politiku javnog servisa koja mora biti jednako dostupna i vladi i opoziciji. Eksplicitno se nalaže da se u zakon ugradi mehanizam koji će garantovati opoziciji isto onoliko vremena na programu za iznošenje kritika na rad vlade – koliko ima i vlada za iznošenje svojih stavova. Dakle, javni servis po evropskim standardima nije definisan kao apsolutno nezavisan medij, već kao medij koji je nezavisan od pojedinačnih političkih i ekonomskih uticaja. Pluralistički pristup političkim temama mora se zakonskim normama precizno definisati i mediji na njegovo poštovanje naterati pod pretnjom sankcijama.
Iz ovih nekoliko primera očigledno je da Zakon nije harmonizovan sa standardima EU. Zamagljivanje problema navodnim proceduralnim teškoćama u izboru članova Saveta Agencije i javna prepucavanja pojedinih aktera u ovom poslu samo su izgovor Vladi Srbije zašto se na uređenju radiodifuzije za tri godine nije mnogo učinilo.
Stoga je važno da se ovaj zakon što pre zameni novim. Eventualna brzopleta raspodela frekvencija koja bi usledila po ovom zakonu bila bi samo još jedna u nizu afera sa velikim brojem upravnih sporova i negodovanjem međunarodne zajednice.
[*] Reditelj u RTS-u

STA JE ZAISTA "GOVOR MRŽNJE" U MEDIJIMA?

LOŠE SHVATANJE “GOVORA MRŽNJE”



Glas Javnosti,
Januar 2002.


Kao što postoji opasnost od govora mržnje u javnim medijima, a na koje je u poslednjoj svojoj izjavi skrenuo pažnju ministar inostranih poslova Goran Svilanović, mora se skrenuti pažnja da postoji i opasanost od lošeg tumačenje pojma »govor mržnje«. Ono što se zove sloboda izražavanja misli, shvatanja, različitih ideja, pa i pravo na iznošenje ličnih stavova koji mogu biti i ekstremni, ne može se uvek podvoditi pod »govor mržnje«, pa čak i onda kada se kao posrednik u prenošenju takvih stavova pojavljuje državna televizija.
Da bi se ono što se podrzumeva pod »govorom mržnje« bolje definisalo bilo bi dobro pogledati šta o »govoru mržnje« kaže poznata advokatska kuća Covington & Burling, inače jedan od osnivača nevladine organizacije IREX, koja je pokrovitelj i finansijer svih naših nevladinih organizacija koje se bave »podsticanjem i osnaživanjem nezavisnih medija u Jugoslaviji«.
Pomenuta vašingtonska firma je piscima predloga našeg novog Zakona o radiodifuziji, koji predvidja i sankcije za »govor mržnje«, uradila jednu malu pravnu analizu pomenutog zakona. Američki advokati, izmedju ostalog, skreću pažnju i na sledeće:
“Zakonu služi na čast što mu je prvi cilj da obezbedi slobodu izrazavanja i pluralizam misljenja. Takodje je predvidjeno da se Zakon pridrzava principa koji preovladjuju u demokratskim društvima, da država i političke grupacije ne smeju uticati na program emitera, niti ga cenzurisati, garantujući time nezavisnost elektronskih medija, njihovih uredništava i novinara . Medjutim, Zakon takodje predvidja da je jedno od tri ključna ovlasćenja Radiodifuznog saveta suzbijanje programa koji sadrze “govor mrznje”. Ove odredbe se ne mogu uskladiti sa vrednostima navedenim u članovima 2 i 3 Zakona, niti sa ustavima i Evropske konvencije o ljudskim pravima (ECHR)….”

“Mana širokih ovlasćenja nadleznog organa da “suzbija” odredjenu kategoriju programa je u tome sto bi praktično svaki program koji se bavi rasnim ili etničkim pitanjima mogao biti definisan kao “govor mržnje”. To bi regulatornim organima dalo neograničena ovlasćenja – koja praktično ni ne mogu biti podvrgnuta preispitivanju – da naredjuju prethodnu cenzuru i kažnjavaju govor kojim je regulator nezadovoljan. Ta
vrsta odredaba bi, u rukama nepodesnog regulatornog organa, mogla izazvati ozbiljne povrede slobode izražavanja garantovane Ustavom Srbije, Ustavom SRJ i ECHR. Imajući posebno u vidu da se “sve sankcije na raspolaganju Radidifiznog saveta ” - uključujući novčane kazne i oduzimanje koncesije - mogu primeniti protiv “govora mržnje”, rezultat zabrane biće da će se radiodifuzne organizacije držati podalje od svake diskusije o kontroverznim temama.
To predstavlja preveliko ometanje slobode izražavanja garantovane članom 10 ECHR, a takodje predstavlja i slabu osnovu za ceo koncept nezavisnih medija u Srbiji. Evropski sud zauzeo je stav da vlada ne može zabraniti raspravu čak ni o kontroverznim i uvredljivim rasnim i nacionalističkim pitanjima. U Jersild v. Denmark ,19 EHRR 1 (1995), Evropski sud razmatrao je slučaj televizijske stanice koja je emitovala intervjue sa nekoliko zakletih rasista. Sud je ocenio da je država prekrsila član 10 kad je pokusala da spreči novinske organizacije da u sklopu novinskih izvestaja emituju rasističke poglede – iako rasistički govor nije zastićen članom 10 . Dajući takvu ocenu, Sud je naglasio da radiodifuzni mediji imaju obavezu da “saopštavaju informacije i ideje od javnog interesa” kako bi ispunile “svoju vitalnu ulogu javnog ‘psa čuvara’”, i da javnost ima pravo da prima takve informacije. Id at 31. Sud je u vise navrata pojasnio da “informacije i ideje od javnog značaja” podrazumevaju ne samo bezazlene ideje, već i one koje vredjaju, šokiraju i uznemiravaju.”

Dakle, ako se pomenuto izlaganje ministara Svilanovića odnosilo na neke izjave sveštenika Žarka Gavrilovića u kome on iznosi svoje lične stavove i svoje mišljenje o Jevrejima, a što je emitovano na državnoj televiziji YU INFO, onda se očigledno radi o pokušaju ministra Svilanovića da spreči iznošenje u javnost odredjenih nacionalističkih i vesrkih stavova koji se političkoj stranci, GSS kojoj ministar pripada, ne dopadaju.
Što se tiče televizije YU INFO, ona se očigledno već osetila kao krivac jer je dozvolila slobodu govora u društvu koje za tu slobodu još nije spremno. “Krivac” kome krivica još nije dokazana već se izvinio pomenutom narodu, pokazavši da će od sada pa nadelje sam sebe cenzurisati i tući po medijskim ušima svaki put pre nego što se odluči da u etar pusti pojedince da slobodno iznose svoja vesrka, nacionalna, i politička ubedjenja u skladu za

Ustavom Srbije. Nije li to već jedan korak unazad od proklamovanih ustavnih načela? Nema sumnje da jeste.
Kako onda zaista definisati govor mržnje? Američki advokati u nastavku svoje analize upravo daju preporuku domaćim zakonopiscima:
“Naša sugestija je da se u rešavanju ovog teškog i kontroverznog pitanja iskroji uska odredba koja bi uključivala tri momenta. Prvo, mora se ograničiti na govor koji konkretno podstiče akčiju slušalaca. Ovo je slično pristupu koji primenjuje Nemačka u odredbama o govoru mržnje, kao i pristupu drugih zemalja u regionu. Drugo, mora definisati govor koji hoće da spreči, kako se ne bi dogodilo da sav govor koji se odnosi na rasna ili etnička pitanja podlegne autocenzuri medija kojima je stalo da se ne izlože potencijalno onesposobljavajućim kaznama ili prethodnoj cenzuri. Treće, mora u većini slučajeva ograničiti primenu na kažnjavanje prekršaja zakonskih odredaba, a ostaviti prethodnu cenzuru samo za najteže prekršaje zakona (kakvi bi, recimo, bili planovi za objavljivanje identiteta i lokacija ratnih zločinaca).”
(...)
“U Nemačkoj su tri kaznene odredbe koje omogućavaju kaznjavanje govora mrznje usko formulisane i retko primenjene. U onih nekoliko slučajeva koji su gonjeni na osnovu tih odredaba, za dokaze je primenjen sledeći standard: “verovatnoća koja je zapravo izvesnost” (mit an Sicherheit grenzender Wahrscheinlichkeit), sto je standard nemačkog Krivičnog zakona. Stavise, svaka odredba bazirana je na tome da odredjeni govor “podstiče” akte, a ne na govoru samom. Odeljak 130 nemačkog Krivičnog zakona, na primer, nosi naziv “podsticanje naroda”, i kaznjava samo govor koji “remeti opsti mir” I zaista podstiče nasilne akcije.”
Čini mi se da bi se najnovijoj zabrinutosti ministra Svilanovića ipak pre moglo pripisati loše tumačenje jednog, kod nas, još nedovoljno definisanog pojma.



Ivona Živković,
Beograd

DA LI NAM JE POTREBAN SAVET ZA RADIODIFUZIJU?

SPROVESTI ILI POVUĆI ZAKON
/Sa neznatnim skracivanjem objavljeno u listu »Politika«,04.11.2004./


Piše: Ivona Žvković

Ovih dana Premijer Srbije, Zoran Živkovića, izjavio je da nam Savet za radiodifuziju, koji se kao tema već mesecima provlači kroz medije, nije potreban i da smo donošenjem Zakona o radiodifuziji, kojim se on osniva, malo istrčali pre vremena. Da li je Premijer u pravu ili nije, najbolje se zaključi ako se prethodno da odgovor na pitanje - ko je i zašto izmislio radiodifuzni savet?
Najkraće rečeno – to su predvideli u Komitetu ministara Saveta Evrope za medije i taj dokument u formi obavezujućih preporuka predstavili državama članicama EU. Razlog za ovo je što se usvajanjem »Konvencije o prekograničnoj televiziji« svim televizijama garantuje slobodan pristup ukupnom evropskom radiodifuznom prostoru, pa samim tim i tržištu.
Da bi se na tom moćnom tržištu održavali jedinstveni tržišni perincipi, postavljen je i jedinstven pravni okvir prema kome sve države članice treba da usaglase svoje zakone iz oblasti prikazivanja i emitovanja radio i TV programa.
Tako je u jedinstveni pravni okvir stavljena i odredba o obaveznom postojanju posebnih regulatornih organa koji će u svakoj državi članici sprovoditi i kontrolsati odredbe iz »Konvencijeo prekograničnoj televiziji«, pošto je to fizički nemoguće uraditi iz jednog centra za čitavu Evropu. Svaki regulatorni organ će na područiju sopstvene države vršiti nadzor nad svim prikazivačima radio i televizijskog programa po istom principu koji važi za celu EU i izdavati zainteresovanim televizijama i radio stanicama dozvole za emitovanje, na osnovu odgovarajućih zakonskih kriterijuma koje u skladui sa Konvencijom utvrdi svaka država članica.
Regulatorni organ je tako zamišljen kao garant za fer tržišno ponašanje svakog prikazivača i za poštovanje svih odredbi koje Konvencija propisuje.
Naravno, oni prikazivači radiotelevizijskog programa koji svoje radio signale ne prebacuju preko državne granice nisu u obavezi da se ovih odredbi pridržavaju.
Koliko mi imamo televizija spremnih da se uhvate u tržišnu utakmicu na području EU, gde je ukupna zarada protekle godine iznosila preko 50 milijardi evra Evrope?
Na žalost, naša trenutna pozicija kao potencijalnog učesnika na ovom tržištu je slaba jer mi nemamo audiovizuelni proizvod koji bi mogao da nadje veliki broj zainteresovanih kupaca. Postoji jedan broj naših iseljenika koji gledaju naše programe, ali se komercijalni efekat takvih prikazivanja više svodi na promovisanje nekih proizvoda (diskografskih sadržaja, promocija koncerata), kao i na plasiranje reklama za ono što se na tržištu Evrope može naći sa ovih prostora. Ali, to je uglavnom malo te se interes naših prikazivača ovde više zasniva na samoj prisutnosti i nečemu što se može nazvati zauzimanjem pozicija za budućnost. Svakako da je prepreka za naš jači nastup u prodaji programa i u našem lokalnom jeziku, ali pre svega je problem u kvalitativno i tehnčki izuzetno slaboj produkciji.
Najveću dobit naši komercijalni TV prikazivači ostvaruju od plaćenih reklama za domaće tržište. Naravno tu se u ponudi programskih sadržaja najviše koriste strani audiovizuelni proizvodi, od kojih se neki (kao latinoameričke serije) kupuju po zaista bagatelnoj ceni, i oni najčešće i održavaju gledanost komercijalnih televizija kod nas. Ali to se ne može ponuditi i Evropi.
A čak i kad imamo naš proizvod, za komercijalni nastup na stranim tržišma potrebno je praviti ugovorne poslove sa drugim stranim prikazivačima, koji su mnogo više odomaćeni na tom tržištu i obično »pokupe kajmak« u podeli dobiti od zajedničkog nastupa. Mi platimo pravo prikazivanja kod stranog prikazivača, a oni dopune program reklamama. To je slučaj emitovanja našeg programa na području SAD i Australije gde je naših iseljenika najviše i gde se naši programi, ma kakvi bili, rado gledaju. Na žalost zarada za naše prikazivače nije tako velika kao zarada jakih TV kompanija sa moćnom sopstvenom produkcijom i jakim dopisničkim mrežama koje pokrivaju čitav svet. A mi te ambicije za sada nemamo.
Ipak, naše opredeljenje za pristupanje Evropskoj Uniji samo po sebi nameće da takve ambicije ipak postoje, jer niko ne ulazi u EU da bi nešto dobio (tamo se ništa ne dobija), već da bi prodao i zaradio. Za to tržište se moramo pripremiti, jer njegova otvorenost znači da će i strani prikazivači, bez ograničenja, zapljusnuti i našu zemlju, kao što nas sistematski već godinama »kulturno ispiraju« svojim filmovima i serijama.
Naš nastup na EU tržištu traži da podignemo naš proukcioni nivo, te da za njegov kvalitet koncentrišemo neophodan kapital, umesto što TV programe srozavamo i od naših nazovi televizija pravimo radio koji se gleda.
Sve to treba da reši strategija razvoja radio i televizijske delatnosti u Srbiji. Tek sa jasno utvrdjenim željama, ali i objektivnim mogućnostima, donosi se zakon će koji u praksu sprovesti zacrtane planove i postaviti kriterijume za sve one koji žele da se bave televizijom. To podrazumeva i tranzicioni period od najmanje dve do tri godine, da se naši prikazivači, emiteri i proizvodjači TV programa razviju u tom pravcu (koji to budu mogli). Onda im se izdaju dozvole za emitovanje. Kada postoje definisani kriterijumi, savim je svejedno ko sedi u Savetu, jer on samo formalno izdaje dozvole. Pošto nema ni strategije, nema ni kriterijuma.
To jeste posao koji treba da radi država, a ne nevladine organizacie koje mogu biti instruirane i finansirane za lobističke poslove od strane tržišnih konkurenata. A da je takovog lobiranja bilo i kod nas najbolje potvrdjuje ostavka Djovanija Porte, šefa odeljenja za medije pri OEBS- u Beogradu, kao i zauzimanje tržišnih pozicija u oblasti kablovske televizije od strane Sorosa.
Naša država za protekle tri godine uspela je samo da izglasa Zakon o radiodifuziji, koji koji čitavu ovu strateški važnu oblast stavlja u nadležnost grupe gradjana tj. Saveta, izabranih po merilima nekih nevladinih organizacija.
Naravno, nepogrešivih i nepotkupljivih članova za Savet možda i nema, ali je za Premijera Živkovića problem što je Skupština Srbije Zakon o radiodifuziji već donela, a Vlada ga ne sprovodi. Zato se mora povući ili Zakon ili Vlada.
A na pitanje: da li nama treba radiodifuzni savet, odgovor je - za sada ne, ali u pespektivi da. Na pitanje da li neko treba da odgovara što ovaj posao nije odradjen do kraja, odgovor je uvek potvrdan.

ULOGA REGULATORNIH ORGANA U OBLASTI RADIJA I TELEVIZIJE

Ivona Živković


KAKO SE BIRAJU ČLANOVI UPRAVNOG DELA (SAVET) REGULATORNOG ORGANA?



Ujedinjena Evropa u osnovi svog ujedinjena ima, pre svega, ekonomski inters svojih clanica koji proizilazi iz prosirenja trzista u svim obalastima, pa i trzista audiovizuelnih proizvoda. Da ovo trziste nije zanemarljivo govori da je ukupna zarada evropskih kompanija koje se bave prikazivanjem radio i televizijskog programa od 44.7 milijardi evra u 1997. godini porasla na 72 milijarde u 2000, sto je prosecan godisnji rast od 11.9%. Najveci porast zarade je ostvaren od reklama i telekupovine(33.7 %),a od pretplate licenciranih kanala (22,8%). Sa druge, strane uvodjenje digitalne tehnologije stvorilo je ogromnu konkurenciju u oblasti digitalnog emitovanja te je doslo do znacajnih potresa i gubitaka na trzistu.
Upravo je digitalna tehnologija emitovanja radio i televizijskog programa(preko satelita i Interneta)poslednjih pet godina u takvoj ekspanziji da je cak i ogromno evropsko trziste postalo tesno za broje ucesnike u ovoj utakmici, a postojanje drzavnih granica odavno nema nikakvog smisla. Pojava sve veceg broja TV kanala koji imaju za cilj da budu vidjeni sto sirem broju gladalaca, a sto je upravo svojstvo televizije kao globalnog medija, jos 1989. godine uzrokovala je da Savet Evrope donese posebnu konvenciju "Televizija bez granica". Ova konvencija, koja je kasnije prerasla u Direktivu "Televizija bez granica" i proizvela donosenje jos nekoliko drugih direktiva u oblasti prikazivanja TV programa, predstavlja osnovu na kojoj se danas zasniva i uskladjuje pravna regulativa iz ove oblasti medju drzavama clanicama cije radio i televizijske kompanije zele da se okusaju na ogromnom i profitabilnom evropskom trzistu.
U toj nameri je Komitet ministra Saveta Evrope u oblasti medija izdao poseban dokument sa nazivom "Preporuke u oblasti prikazivanja radio i televizijskog programa" kojim sugerise svim Drzavama clanicama kako da svojim zakononima regulisu ovu oblast i ujednace u odredjenim pravilima ponasanja sve prikazivace (broudkastere) audiovizuelnih sardzaja.
Tako se na osnovu clana 15b Statuta Saveta Evrope u Preporuci br. 23 (2000) sugerise da vlade drzava clanica treba da ustanove posebne regulatorne organe za oblast prikazivanja radio i televizijskog programa.
Uspostavljanje regulatornog organa za oblast prikazivanja radio i televizijskog programa, kao i za oblast telekomunikacija, nije nikakva originalna evropska tvorevina vec kopija americkog pravnog sistema koji se sa komercijalnim radio i televizijskim stanicama suocava jos od 1920. godine, a vec 1934. osnovan je prvi regulatorni organ za ovu oblast, FCC (The Federal Communications Commission).
Za razliku od komercijalnih radio i televizijskih stanica u SAD, evropske drzave su dugo negovale slozene sisteme drzavnih radiotelevizija, koje se danas sve vise ogranicavaju u svom poslovanju na delatnost "javnog servisa", dok se privatne sve vise sire i udruzuju vodjene profitom na novonastalom velikom evropskom trzistu. Nasa zelja da postanemo clanica EU dovela nas je u poziciju da i sami prihvatimo neku vrstu zakonodavne harmonizacije po preporukama SE. Zakon o radiodifuziji se na tim nacelima i zasniva.

Pre svega regulatorni organ ima za cilj da izdaje dozvole za emitovanje programa komercijalnim radio i televizijskim stanicama, te posebnim nadzorom nad njihovim radom osigurava fer i slobodno trzisno poslovanje. Takodje, izdaje posebne programske i tehnicke kodekse. Pod "programskim kodeksima" ne smatra se mesanje u uredjivacku politiku prikazivaca, koji je apsolutno slobodan, vec samo nadzor nad onim programskim utvrdjenim pravilima koja su data Direktivom. To su izmedju ostalog, neophodnost zastite maloletnika, etnickih i nacionalnih manjina, verskih sloboda, kao i zabrana reklamiranja pojedinih proizvoda i usluga. Takodje, regulatorni organ postupa po zalbama na rad odredjenih ucesnika u ovom poslu.
Pored nadzora nad radom komercijalnih radio i TV stanica regulatorni organ se bavi i nadzorom rada "javnih servisa", ali samo u onom delu gde oni posluju komercijalno, a to su po Preporukama Saveta Evrope posebna preduzeca u okviru "holdinga" drzavne RTV korporacije ili kompanije, koja se ne mogu finansirati sredstvima od pretplate gradjana ili iz budzeta.
Regulatorni organ ne sme vrstiti nikakav uticaj na rad "javnih servisa", posebno kada je u pitanju uredjivacka politika, jer je nacin prikazivanja programa "javnih servisa" odredjen posebnim dokumentima, kao i Direktivom.
Dakle, po Preporukama SE, nas Savet za radiodifuziju ne bi trebalo da imenuje ni upravni odbor, ni generalnog direktora RTS-a tj. "javnog servisa" jer bi na taj nacin indirektno kreirao uredjivacku politiku.
Regulatorni organi jos moraju biti nezavisni od spoljnih uticaja, bez sukoba interesa pojedinih clanova, a pored rukovodeceg tela (Saveta) tu treba da posluju jos mnoge druge strucne sluzbe. Ko ce i kako te strucnjake vrednovati, kako ce ih i u kom broju zaposljavati, i kako ce se nad strucnim timovima ostvarivati autoritet clanova Saveta koji nisu strucnjaci, takodje bi moralo da bude ugradjeno u Zakon.
S obzirom na nacin finansiranja regulatornog organa, koji takodje mora biti nezavisan o centara politicke i ekonomske moci, ali i obzirom na ogroman uticaj koji ce njegov rad imati, Savet za radiodifuziju ima izuzetnu odgovornost za svoj rad. Da bi se clanovi Saveta ucinili odgovornim, jer ne mogu odgovarati sami sebi, potrebno je da njihov rad bude pod necijim nadzorom. Taj nadzor se sme vrsiti samo u delu finanijskog poslovanja i zakonitosti njegovog rada. Ovaj nadzor se moze vrsiti samo a posteriori.
Na zalost, nas Zakon o radiodifuziji ne predvodja nikakav nadzor
nad Savetom za radiodifuziju, pa moze lako doci do neodgovornosti u donosenju odluka.

KAKO SE BIRAJU CLANOVI UPRAVNOG DELA (SAVETA ILI KOMISIJE) REGULATORNOG ORGANA?

U nekim drzavama clanovi Saveta su strucnjaci iz oblasti radija i televizije i to iz oblasti proizvodnje, prikazivanja i emitovanja, koji taj posao rade profesionalno, pa se zato njihovo imenovanje vrsi najcesce od strane vlade ili skupstine. U drugim zemljma se smatralo da clanovi Saveta treba da reflektuju sire drustvene interese pa se u njega bira daleko veci broj clanova koje delegiraju razlicita udruzenja gradjana. Ovako izabrani clanovi Saveta nisu strucnjaci i ne rade puno radno vreme.
U SAD, 5 clanova FCC -a posavlja direktno predsednik SAD, a potvrdjuje ih Senat. Mandat im je pet godina, a najvise tri mogu biti iz iste politicke partije. U Velikoj Britaniji ITC ima 10 clanova koji su strucnjaci i imenuje ih Ministar za kulturu, sport i medije. U Hrvatskoj "Vijece za radio i televiziju", sacinjava devet clanova prosvetnih, kulturnih, vesrkih i strucnih redova, a imenuje ih Zastupnicki dom Hrvatskog Sabora na predlog Vlade. U Sloveniji sedam clanova veca imenuje Skupstina na predlog raznih drustvenih organizacija (tri kandidata iz oblasti prava, telekomunikacija i informatike predlaze Univerzitet, jednog iz oblasti audiovizuelnih deletnosti predlaze Komora za kulturu, a privredna komora daje kandidata iz oblasti privrede. Novinarsko udruzenje daje jednog iz oblasti novinarstva i komunikologije).
Postupak njihovog izbora mora biti veoma jasno definisan zakonom, a takodje i postupak njihovog razresenja. Dakle, procedura moze biti razlicita od jedne do druge drzave, ali kakva god bila mora biti definisana zakonom.
Zanimljivo je da u nasem Zakonu o radiodifuziji ne postoji precizan postupak izbora, te se ne zna kako se na kojim organima i po kojim statutarnim odredbama pojedinih udruzenja gradjana clanovi predlazu i izglasavaju. Definisan postupak nije dat ni kada su u pitanju predlozi vlada (republicke i pokrajnske). Nejasno je i kako republicka skupstina predlaze kandidate. Zanimljivo je da su istim zakonom posebno istaknuta pozeljnost udruzenja gradjana koja se bave ljudskim pravima, ali ne i udruzenja specificnih televizijskih delatnosti kao i predstavnici kojima je blisko trzisno poslovanje.
Takodje je znacajno napomenuti da je u vreme donosenja naseg Zakona o radiodifziji konsultovano nekoliko stranih institucija. Tako je jedna advokatska kancelarija iz SAD (Covington and Burling) , citajuci predlog Zakona sugerisla da se pri izboru clanova Saveta prednost da nevladinom sektoru, ali da se oni biraju dvotrecinskom vecinom u parlamentu kako bi se pri izboru kandidata ugradila i volja opozicije. Ovo, takodje, nije ugrdjeno u Zakon..
Regulatorni organi iz oblasti prikazivanja se u opstem trendu konvergencije svih informacionih sistema svuda u Evropi objedinjuju. Tako su se u Velikoj Britaniji prosle godine sjedinili svih pet regulatornih organa iz oblasti radija, televizije, telefonije, radiokomunikacija i prikazivackih standarda (The Independent Television Commission, The Broadcasting Standards Commission, Oftel, The Radio Authority and The Radiocommunications Agency) u jedinstveni regulatorni organ OFTEL (Office for telecomunication). Njegov rad regulisan je kroz dokument Evropske Unije o telekomunikacijama takozvanu Belu knjigu (White Paper on Communications ). I Slovenija je objedinila telekomunikacije, radio i televiziju i PTT usluge.
Pocetak rada naseg regulatornog organa (Saveta) vec na samom pocetku obiluje raspravama i nesuglasicama neprimerenim za rad jednog ozbiljnog garanta trzisnog i fer nacina poslovanja u ovlasti radija i televizije. Cini se da je ideolosko shvatanje politike koja je sama sebi cilj i gde i dalje glavnu rec vode politikanti i sitne interesne grupe, tezak balast koji nas ocito jos opterecuje. Zato je mozda bolje umesto politikolozima, filozofima i pravnicima ovaj posao prepustiti televizijskim pragmaticarima, umetnicima i inzenjerima.



"Politika", 2002.

KAKVA JE BUDUĆNOST AUDIOVIZUELNOG TRŽIŠTA

MALA ŠKOLA TELEVIZIJE

Ivona Živković


*
Stvaranje pojedinačnih prenosnih veza koje se uspostavljaju prema želji korisnika, dovode do toga da digitalna TV prilazi svakom pojedinom gledaocu, a ne masi kao zemaljska analogna televizija. Novo tržište smešteno u globalnu informatičku mrežu samo će tražiti svog gledaoca jer će mreža biti otvorena za sve i tržište će biti dostupno svima.

**

Pojeftinjenjim tehnologije svako ko bude imao kameru i pristup informacionoj mreži preko optičog kabla, moći će da emituje neki svoj TV program.
Na tržištu će biti sve teže prodavati program. Profesionalna TV će morati mnogo da se razlikuje od amaterske.



KAKVA JE BUDUĆNOST AUDIOVIZUELNOG TRŽIŠTA


Namera naše zemlje da se priključi Evropskoj Uniji otvoriće nam pristup i na jedno veoma neobično i nama teško dostupno tržište. Bar kada je u pitanju prodaja naših proizvoda. Kupovina robe sa ovog tržišta odavno nam je bliska i neizbežna. Radi se o tržištu audiovizuelnih proizvoda.
Konvencijom o prekograničnoj televiziji EU, posebno Direktivom o televiziji bez granica, slobodan pristup ovom tržištu je zagarantovan svakoj državi članici. To omogućavaju papiri. A tehnologija koja se svakom danom usavršava i menja otvara i potpuno nove medije i stvara kompleksnije audiovizuelne proizvode.
Šta su ovi prozvodi? Pre svega televizijski programi sačinjeni od odabranih audiovzuelnih sadržaja uredjenih u zavisnosti od toga kome se nude na gledanje (konzumaciju) i sa kojim ciljem. Ono što gledalac kupuje plaćajući TV pretplatu za "javni servis" ili karticu za dekodovanje komercijalnih TV kanala koji nisu u javnoj radiodifuziji, su zapravo ti audiovizuelni proizvodi.
Osim javnih servisa koji sadrže opšte programske sadržaje, komercijalni TV kanali se sve više specijalizuju po svojoj ponudi tako da gledalac može veoma precizno da izabere samo ono što zaista želi da gleda. Onaj koga zanima isključivo fudbal moći će da gleda samo to, jer će u svakom trenutku na nekom kanalu imati fudbal. Oni koji ne vole sport imaju mogućneost da uvek gledaju sadržaje po svom ukusu. Kako pridobiti što više gledalaca i kako se prilagoditi ovakvo moćnom tržištu postaje sve veći izazov za učesnike u ovom biznisu. Potražnja je ogromna, ali i ponuda.




NOVE TEHNOLOGIJE DONOSE VELIKU ZARADU I JOŠ VEĆI RIZIK

Pre pojave digitalne tehnologije glavni izvor finansiranja komercijalnih televizija poticao je od emitovanja reklama i telekupovine raznih proizvoda, ali nova tehnologija uvela je i nove načine prodaje TV programa. Gledaoci danas neposredno kupuju audiovizuelnu robu na tri načina: plaćanjem RTV pretplate za takozvane "javne servise"; plaćanjem pretplate na kanale koji nisu u javnoj radiodifuziji već se emituju kodiranim signalom (pey per view TV, a što uključuje i posebne servise kao npr. TV on demand); kupovinom ili iznajmljivanjem nosača audiovizuelnog sadržaja (diskova i kaseta).
Poslednja istraživanja Auduovizuelne opservatorije Saveta Evrope pokazuju da se upravo direktnom prodajom audiovizuelnih sadržaja poslednjih godina ostvaruje i najvećia zarada TV kanala. Tako je zarada ostvarena od reklama u 1999/2000. godini porasla za 8,2 %; od telekoupovine za 21, 9 %, a zarada od izdavanja i kupovine DVD softvera 173,3%. Prodaja i izdavanje VHS materijala zabeležila je deficit od -6,7%,
O samoj veličini televizijskog tržišta u EU i visini sredstava koja se obrću najblje govore sledeći podaci: ukupna zarada svih televizijskih kompanija u 1997. godini bila 44.7 milijardi evra, a 2000. godine iznosila je 72 milijarde evra. To je rast od oko 11, 9 procenata. Največi porast zarade ostvaren je u delu telekupovine (33.7%,) a od pretplate zabeležen je porast od 22.8 %.
Od reklama se zarada uvećava godišnje 11.6 %, a od sponzorstva povećava za 14,3%. Ukupna zarada svih prikazivača porasla za 11,9 procenata u periopodu od 1997. do 2000. godine.
Nema sumnje da je poslovanje na televizijskom tržištu veoma unosno i da se obrću velike sume novca. Ali pojavom digitalne tehnologije emitovanja i snimanja konkurencija je postala sve jača, ponuda sve veća, pa su nastali i gubici. Prikazivači digitalnih "paketa" ušli su u žestoku konkurenciju koja je nekima donela deficit pa i bankrotstvo. Tako je sa startovanjem digitalnog emitovanja 1997. godine registovan profit od 344 miliona evra, a već 1998. donela im je deficit od 79 miliona evra, da bi se isti u 1999. popeo na 664 miliona. Krajem 2000. deficit je iznosio čak 1.555 miliona evra. Najveći gubitaši su bili nemačka kompanija za digitalno emitovanje Premire Meiden, zatim Stream i Telepiu u Italiji i ITV Digital u Velkoj Britaniji, koji je bankrotirao.
Najstabilniji sistem finansiranja i dalje pripada reklamama.


PROGRAM SE PRILAGODJAVA GLEDAOCU KAO POJEDINCU

Gde su problemi, kakva je budućnost tržišta audiovizuelnih proizvoda i kakve pouke iz ovoga možemo izvući za našu zemlju koja želi da udje na ovo moćno tržište?
Ono što u budućnosti televizija više nikada neće biti, to je "mas-medij". Vreme kada je 70 miliona ljudi 1967. godine sedelo ispred televizijskih ekrana i posmatralo prvi satelitski TV prenos u emisiji "Naš svet" (Mondovison), u kome su kao predstavnici Velike Britanije nastupili Bitlsi sa pesmom "Love is all you need", odlazi nepovratno u prošlost.
Globalizacija koja je u toku, briše državne granice u trgovini i telekomunikacijama, ali razdvaja gledaoce televizijskog programa. Televizija više ne objedinjuje pažnju milionskog gledališta Makluanovog "globalnog sela" koje u realnom vremenu deli istu kulturu i isti sadržaj. Sistem kablovskog prenošenja TV signala, mogućnost da korisnik sam izabere i programira vreme njegovog prijema na kućnm računarima i dekoderima omogućiće svakom vlasniku TV aparata da gleda odredjeni dogadjaj u vreme kada njemu odgovara, preko kablovskog provajdera i prikazivača koga sam izabere, a kojih već ima na stotine, na način koji sam izabere: sa reklamama ili bez njih, sa prevodm ili bez prevoda, iz jednog ili drugog ili trećeg ugla snimanja itd. Stvaranje pojedinačnih prenosnih veza koje se uspostavljaju prema želji korisnika, dovode do toga da digitalna TV prilazi svakom pojedinom gledaocu, a ne masi kao zemaljska analogna televizija. Novo tržište smešteno u globalnu informatičku mrežu samo će tražiti svog gledaoca jer će mreža biti otvorena za sve i tržište će biti dostupno svima.
Dogadjaji koji će biti zanimljivi milionskom gledalištu neće se više odredjivati u nekoliko moćnih TV centara koji otkupljuju autorska prava za njih, već će se svi dogadajaji i oni manje značajni lako naći na listi da budu plasirani milionskom gledalištu. Jer svaki korisnik prijemnog TV signala preko optičkog kabla može biti i njegov pošiljalac.

TELEVIZIJA KAO KUĆNA IGRAČKA

Biti na TV ekranu neće više biti privilegija izabranih, jer će svako ko kod kuće ima kameru, računar i pristup širokopojasnom internetu moći da emituje sopstveni TV program u globalnu mrežu. Gledaoci će mu biti svi na svetu koji preko kabla imaju pristup mreži.
Vreme poznatih TV lica koja su zaradjivala novac upravo svojom pojavom na ekranu biće prošlo vreme. Već sada svako se može slikati, svako može snimati kamerom, svako montirati svoj materijal, pisati svoje scenarije i sam režirati svoje emisije. Cene video kamera i ostale video opreme sve više postaju pristupačne prosečnom stanovniku Zapadne Evrope, Japana, Sjedinjenih Američkih Država, pa stižu i do nas. Svako može biti webcaster i cablecaster. Broadcasting preko zemaljske predajničke mreže i satelita korsitiće samo "javnim servisima" i najmoćnijim TV kompanijama.
Sjajno, reći će neko ko je odavno želeo da bude TV voditelj, ali ga nisu primili na audiciji. Sada će imati priliku da pravi spostvenu televiziju u svojoj kući. Sam će biti svoj urednik i slikaće se do mile volje. Slikaće i svoje prijatelje. Praviće sjajne žurke, sa puno mašte i snimiti ih da i drugi vide. Uzgred, prvi put će moći da pokaže svoj talenat za pevanje i igranje. Kada samo pogleda ko sve danas nije na televiziji. Sa novom tehnologijom kućna TV oprema će biti sjajna igračka.
Nema sumnje da će dalje pojeftinjenje tehnike biti idelana prilika i za sve koji žele da se televizijom bave profesionalno. Pomenimo da kod nas, u prilično osiromašenoj Srbiji, danas radi preko hiljadu radio stanica i pedesetak televizija. Analogno emitovanje koje traži čitav kanal da bi propustio jedan signal sprečava naše ambiciozne emitere da se još u većem broju prihvate atraktivnog posla.
Ipak mnogi su već primetili da iako se ne skidaju sa TV ekrana, samo po neki od njih imaju status TV zvezde koju ljudi sa ushićenjem presreću na ulici. Većina ih ne prepoznaje jer u obilju TV kanala ima mnogo i TV lica. U globalnoj mreži biće još teže.
Problem dakle, koji se postavlja pred svakog ko će odlučiti da ima svoju profesionalnu televiziju je kako biti gledan i kako gledaoce naterati da plate za to što gledaju?


PROFESIONALNA TV ĆE MORATI MNOGO DA SE RAZLIKUJE OD AMATERSKE

Nema sumnje, moraće mnogo da se razlikuju od amatera pre svega u kvalitetu i složenosti produkcije, u idejama koje moraju biti originalne, a ne imitacije vidjenog , ali i u odabranim sadržajima na svom prigramu kao i licima koja se tu budu slikala.
Naš nastup na evrospkom audiovizuelnom tržištu biće posebno otežan zbog nepopularnog jezika kojim govorimo. Ipak televizija je preuzela jezik filma, a film je odavno prevazišao govorni jezik jer ima sopstveni mnogo uverljiviji. Na žalost, izražavanje tim jezikom je veoma skupo. I iz ovoga se vidi da nastup na evropskom TV tržištu podrazumeva i velike investicije.
Naša država još nema strategiju razvoja radio i televizije. Ipak ono što ta strategija mora da sadrži je i sistem mera kojim bi se podigao kvalitet TV produkcije kod nas.
Drugi zadatak mora biti i otvaranje posebnog instituta za televiziju koji bi pratio sve trendove u ovoj oblasti te predlagao dalje pravce za razvoj ove delatnosti. Takodje bi se na vreme uočavalo kada se moraju izvršiti odredjene zakonske regulative koje se obavezno moraju menjati u skladu sa novim tehnologijama. To se na Zapadu odavno radi, a mi nedopustivo mnogo kasnimo.

Šta je televizija i koje se delatnosti pod ovim pojmom podrazumevaju

Ivona Živković

MALA ŠKOLA TELEVIZIJE
(Tekst je objavljen
jula meseca 2003.
u E Magazinu)


Kada se pomene televizija obično mislimo na program koji nam se dopada ili ne. Ili pomislimo na neko popularno "lice sa TV ekrana". Novinari televiziju zovu "elektronski medij", koji za razliku od štampanih pruža mogućnost izveštavanja sa mesta dogadjanja u realnom vremenu. Za razliku od radija novinarski tekst na televiziji "pokriva se slikom". Inženjeri elektrotehnike, medjutim, na pomen reči "televizija" misle na tehnologiju kojom se nešto snima i prenosi kao audio i video signal. Producenti pod pojmom "televizija" podrazumevaju pre svega organizacuju rada u proizvodnji programa. Reditelji u "televiziji" vide osmu umetnost koja ima svoj jezik i izraz. Šta je zapravo televizija i koji se sve poslovi pod ovim pojmom podrazumevaju?

Televizija obuhvata tri osnovne delatnosti: proizvodnja programa (production), prikazivanje (broadcasting) i emitovanje (transmission).

RADIODIFUZNI SERVISI
Mada je pojam radiodifuzije veoma širok i prektično znači svako odašiljanje radio signala, danas se sve češće koristi kao termin za oblast emitovanja tj. transmisije radio i televizijskog signala. Radiodifuzija televizijskog programa je poslednjih godina pojavom digitalne televizije u izrazitoj ekspanziji. No bez obzira da li je signal digitalan ili analogan emitovanje se vrši na tri načina: zemaljskim, satelitskimi i kablovskiim putem.

Emitovanje zemaljskim predajnicima i relejima obavlja se gradnjom posebne mreže emisionih stubova. Predajnici i releji čine emisonu mrežu koja je u stanju da pokrije najmanje 90% teritorije svake države. Stubovi se podižu na posebno odabranim lokacijama koje su dovoljno udaljene od stambenih zgrada i nalaze se obično na planinama sa kojih emitovani signali mogu da putuju bez fizičkih prepreka do releja i prijemnih antena. Stubovi, pa samim tim i predajnici postavljaju se u skladu sa prostornim planom svake zemlje, a postavljanje predajnika na stambene zgrade zabranjeno je po ekološkim standardima čitave zapadne Evrope. Zbog potrebe stalnog održavanja i otklanjanja eventualnih kvarova stubovi sa predajnicima moraju biti pristupačni i do njih treba da vodi asfaltni put koji se zimi čisti. Zato gradnja ovakve infrastrukturne mreže uopšte nije jeftina. U najvećem broju zemalja emisiona tehnika se zato privatizuje. Privatne kompanije se razvijaju i internacionalizuju pružajući tako usluge radiotelevizijskog emitovanja bez obzira na državne granice. Usluge emitovanja zakupljuju TV prikazivači (broadcasters) što im omogućava da svoje programe plasiraju na široko i otvoreno evropsko i svetsko tržište.

Ipak zbog ograničeng broja frekvencija domet na tržište stranih država ipak je mnogo isplativiji satelitskim emitovanjem i kablovskim distributivnim sistemima, pa se zemaljska radiodifuzija danas uglavnom korisiti za emitovanje programa javnih elektronskih medija (javnih servisa) analognim signalom.

Najveći broj ovih zemaljskih emisonih sistema i nastao je izdvajanjem u posebno preduzeće iz državnih radiotelevizijskih sistema i u većini zemalja Evropske Unije.
Tako se zemaljska radidifuzija analoognim signalom danas obavlja u Italiji preko kompanije "RAI Way", u Španiji to čini "Retavision", u Velikoj Britaniji "Crown castle" i "NTL", u Francuskoj "TDF", u Nemačkoj "Deutsche Telecom", Norveška ima "Norking", a Portugalija "Portugal Telecom". I Hrvatska je novim zakonom o Hrvatskom radiju i televiziji maja 2002. godine bila u obavezi ta transformiše poslovnu jedinici "Odašiljači i veze" i izdvoji je iz sistema HRT u posebno javno preduzeće. Grčka i Poljska još obavljaju javnu radiodifuziju preko sistema državne radiotelevizije ERT odnosno TVP. U Srbiji se najviše koriste stubovi RTS-a, ali i krovovi stambenih zgrada, terase privatnih stanova, vodotornjevi i sve što drugo što je visoko. Kvalitetnu infrastrukturu za predajničku mrežu za sada imaju samo RTS i Telekom Srbija. Ipak naš zakon o radiodifutiji nalaže da prikazivači koji su ujedno i proizvodjači programa imaju i sopstvene predajnike i stubove za zemaljsko emitovanje, što očito nije u skladu sa evropskim tendencijama.

Što se tiče digitalnog zemaljskog emitovanja koje u Evropi već 2010. treba da postane javna radiodifuzija već su se izdvojili posebni servisi. U velikoj Britaniji na tom projektu radi Freeview, a u Francuskoj TDF, u Nemačkoj DVB-T Projekt (Berlin-Brandenburg).

KDS i MMDS
Radiodifuzija putem kabla (KDS) sve više je zastupljena. Razlog je bolji kvalitet slike kao i mogućnost dvosmernog protoka informacije.

Problemi kod kablovskog distribuiranja TV slike su veliki ruralni delovi teritorije koji se ne mogu kablovima premostiti već se to čini kombinovanim sistemom zemaljskog i kablovskog emitovanja MMDS (Multichannel Multipoint Distribution System). Ovo su širokopojasni bežični sistemi koji se koriste i u prigradskim naseljima koja nisu pogodna za razvlačenje kablova i predstavljaju veliku uštedu, a daju kvalitetnu sliku.

Kako svaki kablovski sistem emitovanja ipak uključuje i zemaljski prijem signala preko podstanica, KDS se može koristiti za prijem digitalnog signala i njegovo konvertovanje u analogni pa čitavo naselje koje je iskablirano može primati program digitalnih servisa sa zajedničkom kutijom za konvertovanje. Ovaj način rada pogodan je svuda gde se još obavlja eksperimentalno emitovanje i gde gradjani još nisu kupili sopstvenii set top box za konverziju digitalnog signala ili digitalni televizor. KDS će zato narednih godina biti izuzetno popularan i kod nas kada se počne sa digitalnim emitovanjem TV programa.

Kablovski emiteri ili operateri se u skladu sa zakonima tržišta sve više integrišu te je primetna pojava da se u zemljama sa dužim stažom u kablovskom emitovanju čitava kablovska radiodifuzija obavlja preko dva ili tri najveća kabl operatora. U zemljama koje još nisu razvile
velike kablovske sisteme ovaj posao realizuje daleko veći brojh malih privatnih firmi.
U Velikoj Britaniji već su se izdvojili najveći kablovski operateri kao što su NTL i Telewest. U Francuskoj primat drže Est Videocommunication, France telecom Cable, NC Mumericable, Valvision, UPC France, NOOS. U Nemačkoj su prisutni Callahan Associates, Kabel Deutschland, ISH, Primacom, Tele Colombus, a u Italiji rade e.Biscom i Stream. U Španiji pored ostalih deluju Aunacable, Canarias telecom, Euskaltel, Menta, ONO.
Kod nas u Srbiji ima puno malih kabl operatera, ali većina ne zadovoljava neophodne tehničke parametre i čitava delatnost je još dosta konfuzna.


SATELITSKI PROVAJDERI
Najatraktivnije je ipak emitovanje preko satelita. Ovakvo emitovanje obuhvata najveći prostor, te je komercijalnim prikazivačima i najisplativije. I ovde se razlikuje javna radiodifuzija (free to view) koja je dostupna svima koji instaliraju satelitsku antenu, ili kodirani sistem emitovanja koji koriste televizijski kanali na koje se plaća pretplata (pay per view). Najveći broj satelitskih programa, bez obzira da li su kodirani ili ne, ipak stiže do gledalaca putem kabla te je saradnja kabl operatera i satelitskih emitera neizbežna.

Tako postoje brojni satelitski kanali namenjeni isključivo prikazivanju u inostranstvu, dok sa druge strane mnogi satelitski provajderi za emisione usluge prave posebne programske pakete sastavljene od specijalizovanih kanala i servisa, konvertuju ih u digitalni zapis i distribuiraju do kabl operatera koji ih preuzima i servira pretplatnicima svog KDS-a.
Ovi popularno nazvani "pakeri digitalnih servisa" u Italiji su danas RAISat, Stream, Tele+, u Velikoj Britaniji - BBC Digital, BSkyB, Reminescent TV Network, Zone Vision, a u Francuskoj AB Sat, Canal Satellite, TPS.

Načini emitovanja programa su raznoliki jer je tržište ogromno, i mada ponekad deluje prezasićeno, tehnologija pružanja raznih mulimedijalnih servisa kao "interaktivne televizije" i "TV on demand" i dalje se razvija.

BROUDKASTING
Za razliku od emitera koji samo obavljaju tehnički deo posla emitovanja audio i video signala, za izbor programa i njegov sadržaj brinu se prikazivači ondnosno broudkasteri. Prikazivač je taj koji dobija dozvolu da se bavi poslom prikazivanja televizijskog programa i za sadržaj snosi punu odgovornost. Prikazivač angažuje urednike koji treba da naprave izbor programa koji zadovoljava njegovu uredjivačku politiku. Urednici programske sadržaje naručuju od producenata (proizvodjača programa) ili se razmenjuju sa drugim prikazivačima. Prikazivač je vlasnik ili kosrisnik autorskih prava nad svim sadržajima koje prikazuje. On ih može ustupati dalje puštanjem u javnu radiodifuziju ili može tražiti da se za gledanje tih sadržaja gledalac pretplati.

Mnogi prikazivači emituju svoje pograme samo kablovski pa se zovu "webcasters".To su obično veoma specijalizovani sadržaji za posebno zainteresovan krug ljudi te su kablovske televizije idealne za verske zajednice, odredjena udruženja, poslovne vesti, prikaze sa berze, zabavne sadržaje koji nisu za širu publiku i sl.). Za satelitsku radiodifuziju se opredeljuju prikazivači komercijalnih sadržaja koji imaju veoma široku publiku, dok se zemaljska radiodifuzija orijentiše ka javnim servisima i mešanim generalnim programskim sadržajima (informacije, kultura, zabava, filmovi...).

VIDEO PRODUKCIJA
Treći segment u televizijskom poslu su oni bez kojih nema ni ova pomenuta dva, a to su proizvodjači televizijskog programa (video productions). Iako to deluje neobično, kada se ima u vidu gradnja emisionih stubova i predajnika, te zakup satelita, ovo je ubedljivo najskuplja delatnost u televiziji. Otvoreno tržište, žestoka konurencija audiovizuelnih sadržaja podigla je cene TV produkcije tako visoko da se samo za jedan muzički spot od 4 do 5 minuta danas izdvaja i preko milion evra. A svaki TV kanal treba ispuniti sa 1440 minuta svakog dana.
Samo u Evropi vildljivo je danas preko 500 TV kanala.

Pored svega navedenog u televizijskom poslu se pojavljuju i razne agencije koje pružaju usluge o informacijama iz ovih oblasti, teletekst servisi, TV vodiči, merači TV gledanosti, marketinški procenitelji, tehnički i umetnički savetnicii sl. Posla je mnogo, a ideja još više. A tu je i zarada.

U svakom slučaju svi koji se danas bave televizijom specijalizovali su se u jednoj veoma uzanoj delatnosti koju sve više usavršavaju. Velki sistemi koji obuhvataju sve delatnosti televizijskog stvaralaštva odavno su napušteni. RTS je jedan od poslednjih zastarelih radiotelevizijskih sistema u Evropi koji objedinjava sve.