ZAŠTO VLADA SRBIJE NEĆE MILIJARDU EVRA OD KONCESIJA U TELEKOMUNIKACIJAMA I RADIODIFUZIJI?

Ivona Živković


Ako jedna država zaista želi da ima uredjen radiodifuzni, medijski i telekomunikacioni prostor, a četiri godine nije u stanju da reguliše ovu oblast, onda mogu postojati samo dva razloga: vlada ili ne zna to da uradi ili neće.
Radiodifuzija, koja obično podrazumeva emitovanje radio i televizijskog programa, u svim razvijenim državama smatra se strateški važnom oblašću, a reguliše se telekomunikacionom, medijskom i tržišnom politikom. Strategiju razvoja iz sve tri oblasti predlažu posebni državni specijalizovani instituti za tržište, medije, televiziju i telekomunikacije. Usvajaju je I sprovode je resorna ministarstva.
Naša “demokratska vlast” koja je poslednjih godina u sve strateške oblasti uvela “strane eksperte”, i ovaj je posao poverila raznim nevladinim organizacijama kao i nekim pojedincima (uglavnom bivšim komunističkim ideološkim perjanicama, koji su u medjuvremenu postali uživaoci stranih donacija). Njima su pomagali razni svetski konsultanti, koji uglavnom nemaju iskustva komercijalnoj radiodifuziji. Jedan od njih je u svojoj stručnoj biografiji čak naveo da je uspešno postavio i vodio radio stanicu u jednoj američkoj vojnoj bazi(!)
Ali, čak i takvi NVO konsultanti, pored OEBS-ovih dobro uhlebljenih činovnika i profesionalnih konsultantskih agencija, dali su vladi Srbije, u formi skupih elaborata i ekspertiza,i neke veoma korisne savete. Malo je, medjutim, usvojeno.
Da stvar još više zakomplikuje naša država je u posao izrade Zakona u radiodifuziji uključila i “nezavisne” novinare i direktore brojnih radio i televizijskih stanica koji su radili (i danas rade) mimo zakona. Opravdanje za svoj “divlji” rad našli su u “časnoj” misiji da uz pomoć svojih medija sruše Miloševićev režim.
Tako su revolucionari demokratske i evro-atlantske orijentacije konačno dobili šansu da ovu oblast urede po zapadnjačkim standardima. Ali, za četiri godine nisu uradili ništa.
Zašto?
Da bi smo ovo shvatili, pogledajmo prvo ko sve i kakvu dobit ostvaruje u oblasti radiodifuzije.
Najpre država.
Dva su osnovna interesa koja država ima u ovoj oblasti. Prvo, to je opšti interes koji se ostvaruje javnim informisanjem gradjana i širenjem kulturne politike preko elektronskih medija, te se manje ili više (u zavisnosti od stepena demokratičnosti društva), kontrolisano formira javno mnjenje. To se vrši osmišljenom državnom politikom u oblasti kulture i informisanja. I to radi ministarstvo za kulturu i medije, koje je u skladu sa tendencijama u EU dobilo i oblast medija.
U tom cilju gradjani neposredno, putem pretplate ili kroz državni budžet finansiraju rad radio i televizijskih stanica koje služe kao javni servisi, a koji su u vlasništvu države odnosno lokalne samouprave.
Najjači državni elektronski mediji ostvaruju i specifičan uticaj u domenu spoljne politike, kao na primer “Svetski servis” BBC-ija, delovanjem na javno mnjenje drugih država. S obzirom na globalno rasprostiranje emitovanih signala državna televizija nastupa kao svojevrsna ambasade svake države.
Pored ovoga, radio i televizije rade i kao komercijalna preduzeća, vrlo profitabilna, koja državi putem izdatih koncesija na korišćenje frekvencija i poreza na ostvarenu dobit, pune budžet. Koncesije se izdaju kao dozvole za emitovanje radio signala (odnosno zakup korišćenja odredjenih frekvencija u zemaljskoj radiodifuziji ili protoka u kablovskoj mreži) i koncesija za pravo na prikazivanje programa.
Prikazivanje programa (broudkasting) podrazumeva pravo (tj. privilegiju) da se preko uredjivačke politike programa formira javno mnjenje, prodaju audiovizuelni proizvodi, svoji i trećih lica, ustupa pravo prikazivanja trećem licu (reklame, telekupovina, iznajmljivanje termina, itd.). Treba napomenuti da ne moraju sve radio i televizijske stanice biti javna glasila, već samo ona koja se kao takva registruju i dobiju licencu.
Što je veći profitabilni potencijal ili brojčano veći uticaj na javno mnjenje kod javnih glasila, veća je i naknada za koncesiju za prikazivanje programa. Iznos se odredjuje preciznim proračunavanjem ukupnog potencijala marketinškog tržišta u zemlji i okruženju, strategijom razvoja radiodifuzije u državi i EU, procenom tehničkog i kadrovskog potencijala u zemlji, ukupnog privrednog potencijala sa projektovanim razvojem za narednih 10 ili 20 godina (na koliko se koncesija izdaje), način korišćenja televizije ili radija (isključivo u komercijalne svrhe ili u funkciji javnog servisa, ukoliko ove usluge pružaju privatnici) itd.
Naravno, pored države dobit od radio i televizijske delatnosti imaju i svi oni koji prave i distribuiraju radio i TV programe: novinari, filmski i TV umetnici i saradnici, marketinški i televizijski stručnjaci, kablovski operateri, privatni producenti itd.
Kolika je dobit u ovoj oblasti moguća na našem prostoru, sa našim kadrovskim i tehnolokim resursima, niko tačno ne zna.
Na žalost, ni jedna od neophodnih tržišnih analiza u Srbiji još nije uradjena. A bez takve analize, nije moguće doneti strategiju razvoja radija i televizije kojom se utrvdjuje i državna politika. Bez toga, nije se mogao izraditi ni valjan Zakon o radiodifuziji koji bi propisao pravila igre na tržištu. Izrada ovakve analize je možda jedino gde treba potražiti strane stručnjake da pomognu.
Ipak, ono što se zna, to je da su radiodifuzija i telekomunikacije, u ovom trenutku u Srbiji, za neke izuzetno profitabilni, dok drugi imaju ogromne gubitke.
Ko dobija, a ko gubi?
Najjednostavnije: u komercijalnoj delanosti – dobijaju samo vlasnici privatnih televizija, radio stanica, kablovsko distributivnih sistema, internet provajderi (koji mimo zakona obavljaju i usluge medjunarodnog telefonskog saobraćaja -VOI), pružaoci usluga sa linija 041, i najprofitabilniji operateri mobilne telefonije kompanije Mobtel i Telekom. Država je na gubitku jer nikome nije naplatila koncesiju (osim Telekomu koji je platio 125 miliona maraka za 49% suvlasništva), i nije popunila svoj budžet.
Neverovatno, ali istinito, Srbija uopšte ne primenjuje ni Zakon o koncesijama iako je donet sa tim ciljem.
U medijskom delovanju, profitiraju političke stranke koje drže pod kontrolom informaivni prostor i kontrolišu uticaj na javno mnjenje, dok gradjani Srbije ostaju prikraćeni za informacije na koje po zakonu i ustavu imaju pravo i zbog čega plaćaju državnu televiziju.
A koliko bi bila cena jedne televizijske koncesije sa nacionalnom pokivenošću u javnoj radiodifuziji? U zavisnosti od svih predočenih parametara ona bi mogla da iznosi od 50 do 100 miliona evra na deset godina.
Ako se prisetimo da je Ministar za kulturu i medije, Dragan Kojadinović, izjavio da će u Srbiji biti izdato 6 takvih koncesija (mada nije poznato na osnovu čega je doneo ovakav zaključak) to bi moglo biti i šesto miliona evra više u državnom budžetu samo od dozvola za prikazivanje televizijskog programa (a na teret privatnih džepova koji se sada obilato pune neprimenjivanjem zakona).
Da li je ova suma previsoka za naše pojmove?
Ukoliko želimo u EU (a parlament je takvu rezoluciju već izglasao), treba da znamo da je komercijalna radiodifuzija danas jedna od najprofitabilnijih delatnosti i u Evropi, a Direktivom - Televizija bez granica svakoj televiziji praktično se otvara čitavo evropsko audiovizuelno tržište. Zarada na ovom tržištu je u protekloj godini bila preko 70 milijardi evra. Dakle, ko god bude imao smisla da pravi program za ovo ogromno tržiše, imaće sjajnu poslovnu perspektivu. Ko nema – propašće. Ali to je cena evrpskih integracija. Upravo zato, država izradom strategije razvoja mora da pazi kome će dati licencu za ovaj posao. Oni koji su naučili da prave dobit samo muvanjem, izigravanjem zakona i potkupljivanjem političara, nemaju šanse na evropskom medijskom prostoru.
Za fer tržišno poslovanje na ovom ogromnom prostoru zaduženi su nacionalni regulatorni organi za radiodifuziju, što smo i mi po preporukama Saveta Evrope prihvatili da formiramo. Radi se o našem Savetu za radiodifuziju.
I u oblasti telekomunikacija stvar je ista. Najmoćniji operater mobilne telefonije, Mobtel, radi već deset godina sa ogromnom dobiti, a državi nije platio koncesiju (u skladu sa Zakonom o sistemima veza koji je još na snazi) iako je Vlada to pitanje postavila još 1998. godine. Umesto u državni budžet, pare od ove kompanije otišle su u druga povezana preduzeća sistema Braća Karić kao i u televiziju BK, koja možda i nije profitabilna.
I pružaoci kablovsko-distributivnih usluga (KDS), po istom zakonu su morali da plate za dobijanje dozvole za obavljanje ove, takodje profitabilne delatnosti, koja iziskuje minimalne investicije, a donosi ogromnu zaradu.
Ali Vlada Srbije koja treba da raspiše tender za dodelu svih koncesija, to još nije uradila. Za to vreme, tržište u kablovskoj distribuciji već su preplavili “divlji” operateri, a najbolje tržišne pozicije su preuzeli stranci: SBB (Soros), Stanton, IKOM KDS NS. Američki (Sorošev) RTV B92, širi se u oblasti javne radiodifuzije na nacionalnom nivou (iako je na snazi moratorijum za dodelu frekvencija), dok lokalni uživaoci stranih donacija za slobodne medije preuzimaju uticaj u čitavim regionima Srbije. I svi rade mimo zakona i bez plaćenih dažbina državi. Sa tako napunjenim džepovima, veliki broj lokalnih radio i televizijskih stanica zainteresovan je sada za privatizaciju, što im upravo Ministar za kulturu i medije i nudi.
Za koliko je država oštećena?
Grubom računicom se može reći da je država oštećena za najmanje jednu milijardu evra. To je novac koji je samo od koncesija za oblasti radiodifuzije i telekomunikacija mogao da udje u državni budžet. Umesto toga, Ministarstvo finansija globi male privrednike, a država se zadužuje kod inostranih poverilaca.
Ako se uzme u obzir da je i ova Vlada baš pojedincima iz tih Sorosovih NVO krugova dala pravo učešća u formiranju Saveta za radiodifuziju, jasno je zašto se sa rešenjem i dalje odugovlači. Skupštinski Odbor za kulturu i informisanje čak je velikodušno čekao da se NVO organizacije dogovore koga da delegiraju u Savet za radiodifuziju.
Formiranje regulatornog organa za telekomunikacije takodje se odugovlači, iako je to po Zakonu isključivo posao Vlade. Pare se u medjuvremenu slivaju u džepove Sorosa, Karića, Mitrovića (koji sa viškom para širi biznis i na aviokompaniju) i ostalih.
Ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, ne krije da mu je Karić prijatelj I politički partner, a u Vladi Srbije, “sasvim slučajno” našli su se brojni uticajni pojedinci bliski i Mobtelu i Kariću. Ministar za kulturu i medije je i direktor privatne televizije “Metropolis”, pa je logično da postojeća situacija svima odgovara.
Ali ni ovo nije sve. Najveći deo sredstava koji je iz budžeta izdvojen za predizborne kampanje političkih stranaka, otišao je takodje vlasnicima privatnih televizija za zakupljene termine i reklamne spotove. Iako državna televizija ima nacionalnu pokrivenost i finansira se iz državnog budžeta, političke stranke su se prosto takmičile u zakupljivalnju termina po slabo vidljivim lokalnim televizijama. A kako se i stranke finansiraju iz državnog budžeta, evidentno je, ne samo nedomaćinsko gazdovanje parama i imovinom gradjana, već osmišljeno prelivanje para iz državnog budžeta privatnicima. A kada državni funkcioneri koriste svoje funkcije i ovlašćenja, da bi u privatne džepove izabranih pojedinaca prevalili novac od poreskih obveznika, znači, ne da Srbija nije pravna država, već je kriminalna država.
Neko će možda reći da na našoj političkoj sceni caruje neznanje i diletantizam, premijer Koštunica nema dobre saradnike, pa tako možda i ne zna...
Nije tako.
Na žalost, veoma dobro su upoznati, ne samo premijer Koštunica i resorni ministri, već i svi članovi Vlade. Upoznati su bili i svi članovi prethodne Vlade. Upoznati, znači zvanično i pismeno informisani o svemu napred iznetom.
Još jedna zanimljivost. Pred samo donošenje Zakona o telekomunikacijama, od strane nekih stručnjaka, upućen je pismeni dopis sa obrazloženjem svim tadašnjim poslaničkim grupama u Parlamentu, kao i svim članovima Vlade, da će novi Zakon o telekomunikacijama u nekim svojim odredbama, ne samo legalizovati postojeći kriminal, već ga i podsticati.
Niko nije reagovao. Ni jedan poslanik se nije čak ni zainteresovao da sazna nešto više o tome. “Slepi” i “gluvi” na sve primedbe glasali su kako vrh partije kaže.
Stara izreka kaže: Ko ne zna - ide u školu, ko ne može - u bolnicu, a ko neće - u zatvor. U ovom slučaju, nadležni su zdravi (sede na funkcijama i primaju plate) i pismeni su (obavešteni su). Dakle, zna se šta treba da im sleduje.
Po našem krivičnom zakonu zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja kojim se nanese šteta državi (omogućavanjem pojedincima da je nesmetano potkradaju), krivično je delo koje ne zastareva dvadeset godina. Tako se javni tužilac može u bliskoj budućnosti i “probuditi”.
Da ponovimo još jednom, radi se o iznosu (šteti) od najmanje jedne milijarde evra.



www.artel.co.yu
Datum: Beograd, 07. februar 2005. g.

KAKO SU PREPORUKE SAVETA EVROPE POGRESNO PROTUMACENE

NEOBJAVLJENO /30.06.02. "Glas javnosti" nije objavio ovaj tekst/



ZAKON O RADIODIFUZIJI —
— HARMONIZACIJA SA EVROPOM ILI NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA?

Predlog zakona o radiodifuziji koji koji je Vlada Srbije najzad dostavila na usvajanje Skupštini, i pored deset verzija koje su napravljene, suštinski je ostao veoma problematičan i to sa više aspekata. U ovom tekstu biće reči samo o jednom: kako su preporuke Komiteta Ministara Saveta Evrope u oblasti medija kvalitetno rastumačene, imajući u vidu da se njima svakoj državi članici daju široke mogućnosti da definišu svoja zakonoska rešenja kako bi zaštitile državne interese uz uvažavanje specifičnosti svake od njih. Čini mi se da ovaj Predlog zakona, pisan od strane nevladinog sektora, u brojnim svojim odredbama, ne samo da previše favorizuje interes nevladinog sektora, a interes države skoro u potpunosti poništava, već se i same Preporuke Saveta Evrope često dezavuišu. Gde su problemi?
Usvajanjem »Konvencije o prekograničnij televiziji» Saveta Evrope koju su do sada ratifikovale 23 evropske države, sve zemlje članice Evropske Unije pozvane su da prihvate jedinstven sistem odgovornosti za ponudjene audiovizuelne sadržaje, koji će biti lišeni bilo kakvog teritorijalnog ograničavanja u emitovanju na čitavom prostoru Evrope. Zato je neophodno poštovanje principa koji su definisani Preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope u oblasti medija, kulture i audivizuelnog stvaralaštva. Prihvatanje ove Konvencije i Preporuka , koje iz nje proizilaze, obavezno je za svaku državu članicu, a sugeriše se u Savetu Evrope i svim državama koje su za članstvo u EU zainteresovane. Dakle, može se reći da su Preporuke SE obavezujuće i za nas.
Ove Preporuke su našoj državi rastumačene od strane predstavnika Evropske Unije i njihovih eksperata sa ciljem da nam olakšaju pisnje Zakona o radiodifuziji u cilju njegove harmonizacije sa pravnom regulativom u ostalim evropskim zemljama.
Sa druge strane, mnogobrojne nevladine organizacije (NVO), iza kojih kao finasijeri najčešće stoje moćne multinacionalne kompanije, ali i vlade pojedinih država, poslale su svoje eksperte da zemljama u tranziciji pomognu u tumačenju Prava EU, verujući da pojedine zemlje takve stručnjake nemaju. Preporuke i saveti nevladinih organizacija, medjutim, ni za jednu zemlju pa ni našu, nisu obavezujuće.
Šta kažu originalne Preporuke SE?
1.Preporuke Komiteta ministara SE iz oblasti medija nalažu da se dozvole za emitovanje privatnim radiotelevizijama izdaju od strane regulatornog organa koji je nezavisan od direktnog uticaja pojedinih političkih stranaka, pre svega onih koje u tom trenutku imaju parlamentarnu većinu i vladu. Tako se formiranjem ovog organa (ne tela kako se kod nas tumači) resornom ministru uskraćuje diskreciono pravo da izdaje ove dozvole i time ostvari medijski uticaj za svoje političke istomišljenike.
2. Nigde se u Preporukama SE ne kaže da regulatorni organ mora da bude odvojen od države, te da na njegov rad država ne može da vrši uticaj tako što će mu npr. naložiti da sprovodi strategiju razvoja radiodifuzije i telekomunikacija koji je vlada zacrtala.
3. Nigde ne piše da članove regulatornog organa ne može da predlaže i imenuje vlada i parlament , već se kaže da ih »treba imenovati na demokratski i transparentan način…«.
Šta više nude se dve varijante: da članove bira i imenuje izvršna ili zakonodavna vlast kao stučnjake iz pomenutih oblasti koji će raditi profesionalno puno radno vreme i sa dugim trajanjem mandata ili da članove regulatornog organa predlažu nevladine grupe, s tim da oni ne rade puno radno vreme, imaju kratak mandat i da ih mora biti mnogo više nego kod stručnog sastava.
4. Nigde se ne kaže da državna televizija treba da se »transformiše u javni servis« u smislu da se država odrekne uticaja na državnu televiziju, već da se državnoj televiziji poveri delatnost javnog servisa, odnosno da »vesti i programi o svim aktuelnim temama moraju da odražavaju raznovrsnost gledišta i mišljenja izraženih u društvu u celini«
5. Nema reči da država ne može da finansira državnu televiziju i njen javni servis, već da se visina sredstva koja se za ovu namenu odvaja iz budžeta mora veoma precizno odrediti, a njihova potrošnja kontrolisati transparentnim zakonskim mehanizmima koji će onemogućiti pojedinim političkim grupama da vrše odredjeni finansijski uticaj (npr. da pojedini novinari budu tajno nagradjivani većim primanjima).
6. Nije rečeno da političke stranke ne mogu imati svoje predstavnike u upravnom odboru državne televizije (javnog medija), već da se zakonom mora utvrditi način da Upravni odbor državne televizije može i mora da funkcioniše bez političkog i ekonomskog uticaja sa strane. U tom istom cilju se precizno kaže da regulatorni organ ne sme a priori uticati na programsku koncepciju bilo kog medija, ni javnog ni privatnog, što značil da ne može ni jednom mediju postavljati Upravni odbor, već najviše može predložiti jednog do dva člana u UO, ali bez prava glasa.
7.Veoma jasno se u Preporukama SE kaže da državna televizija tj. ona koja vrši funkciju javnog servisa mora imati Nadzorni organ koji je nezavisan od upravne funkcije i on nikako ne sme a priori uticati na programsku koncepciju javnog medija i rad Upravnog odbora.
8. Preporuka SE kažu da se svakoj državi članici prepušta da sama odredi organ ili organe vlasti koji će biti odgovorni za nadzor aktivnosti radiodifuznih organizacija. Ovaj nadzor se može u programskom delu vršiti samo a posteriori, a kod finansijske i zakonske transparentnosti i a priori.
Dakle, primena Preporuka SE ostavljena je svakoj državi da u zavisnosti od svojih državnih interesa i realnih mogućnosti sama napravi zakonodavni okvir (jer nemaju sve zemlje istu veličinu treitorije, isti broj TV pretplatnika, isti jezik , iste strategije razvoja radiodifuzije i sl).
U tom poslu zakonopisac Predloga zakona o radiodifuziji, mogao je na različite načine da postavi zakonska rešenja, ali uvek uvažavajući interes države i društva u celini, a ne političkih stranaka ili drugih interesnih grupa.
Pogledajmo kakva su rešenja zakonopisci i savetnici nevladinog sektora implementirali u Predlog zakona o radiodifuziji.
1. Izbor članova regulatornog organa izmešten je u potpunosti u domen nevladinog sektora, gde vlada predlaže samo jednog člana, a svi rade profesionalno ( sugestija nevladine organizacije »ČLAN 19« je da se i ovaj jedan predstavnik vlade izbaci i zameni nevladinim predstavnikom).
2. Neprofitne (nevladine) radiotelevizije ne moraju da plaćaju dozvolu za emitovanje, već će to činiti samo privatne (komercijalne).
3. Iako su funkcije regulatornih organa u domenu komercijalne delatnosti i javnih medija odvojeni u većini evropskih zemalja, kod nas se to sve podvodi pod jedan regulatorni organ - Agenciju za radiodifuziju. Po Predlogu zakona tu Agenciju čine isključivo predstavnici nevladinog sektora. Ista Agencija imenuje i Upravni odbor u državnoj televiziji (javnom mediju). Tako se čitav medijski prostor u Srbiji podvodi pod kontrolu jednog regulatornog organa, nevladine Agencije za radiodifuziju.
4.S obzirom da regulatorni organ ima i posebna ovlašćenja, tako će strategiju razvoja radiodifuzije u čitavoj državi, kako javnih medija tako i komercijalnih, kao i izdavanje dozvola za sve pa i takozvani nevladin civilni sektor, vršiti isključivo predstavnici nevladinih udruženja.
5. Delatnost javnog servisa se tumači kao javna svojina koja mora biti pod isključivom kontrolom javnosti tj. nevladinog sektora i bez uplitanja države. Upravni odbor se postavlja od strane istog nevladinog organa, a posredno i direktor i urednici, te nevladin regulatorni organ direktno preuzima upravljačka prava nad državnom radiotelevizijom. Time bi Srbija postala prva država koja ne bi imala kontrolu nad delom državne imovine, a neće moći da vodi ni kulturnu politiku u audiovizuelnom stvaralaštvu preko resornog ministra. U svim ostalim državama Evrope pojedini ministri su odgovorni za rad državne televizije, a najčešće Ministar za kulturu.
6. Način finansiranja državne radiotelevizije se takodje odvaja od državnog budžeta i svodi na obaveznu pretplatu gradjana. Ovakav način finansiranja je upravo zbog slabog učinka pre više godina i napušten. Domicilna država neće smeti da pritekne u pomoć, ali inostrane donacije nisu zabranjene. Čak ne moraju biti transparentne. Napomenimo samo da je strateški partner svih nacionalnih televizija u Evropi - država.
7. Nadzor nad svim elektronskim medijima opet pripada nevladinom sektoru, iako se i tu moralo poštovati načelo pluralizma mišljenja. Da li se pripadnost raznim nevladinim organizacijama u tom smslu smatra pluralizmom mišljenja?
Nakon svega iznetog, neobično deluju reči Maria Othamera, programskog savetnika u odeljenju za medije SE koji kaže: » Naš stav je da mi nismo protiv državnih medija i da u obzir ne uzimamo isključivo nezavisne medije. Ciljevi državnih i nezavisnih medija se ne podudaraju i upravo takva različitost opravdava postojanje obe vrste medija. Naš osnovni stav je da svi mediji moraju biti nezavisni samo sa jednom ulogom, a to je nadgledanje rada političara… Mi podržavamo dvojni sistem medija i nužnost postojanja javnih, ali i privatnih medija, kada je konkretno SR Jugoslavija u pitanju.«
Kako u predloženom Zakonu o radiodifuziji te dvojnosti nema, već je sve ostavljeno nezavisnim nevladinim udruženjima na odlučivanje i jednom jedinom centru, Agenciji za radiodifuziju, postavlja se pitanje zašto se demokratska Vlada Srbije, kao zastupnik državnih interesa, pojavljuje kao predlagač ovakvog zakona? Da li onda treba da čudi opšte nezadovoljstvo ponudjenim Zakonom i ogroman broj amandmana, a Preporuke Saveta Evrope negde nisu suštinski ispoštovane.

Ivona Živković, RTS
Beograd

ZASTO RTS PRODAJE REKLAMNO VREME NA VELIKO?

MALE TAJNE VELIKIH »STRUČNJAKA« ZA MARKETING

Piše:
* Ivona Živković

Svuda u svetu, pa i kod nas, komercijalne televizije najveću zaradu ostvaruju emitovanjem reklama. Reklama podrazumeva dva predmeta prodaje: izradu spota, odnosno audiovizuelnog proizvoda koji sadrži reklamu i ustupanje prostora za emitovanje na programu prikazivača. Pravljenje spota može biti povereno i trećem licu, nekoj nezavisnoj produkcijskoj organizaciji kojoj oglašivač plaća kao za izradu bilo kog proizvoda, dok se kod emitovanja reklame praktično vrši ustupanje frekvencije drugom zainteresovanom licu. Na koliko se vremena i na koji način u ovu svrhu može ustupiti frekvencija odredjuje se Zakonom o reklamiranju (koji još nije donet) i Zakonom o radiodifuziji. Dobit koju na ovaj način ostvaruju televizije (vlasnici prava na korišćenje frekvencija) ubedljivo je najveća i još uvek dosta premašuje zaradu od prodaje samih audiovizuelnih sadržaja.
U našem televizijskom EPP poslovanju ovaj »marketinški kolač« nikada nije meren precizno, ali neki približni podaci kažu da se on sada kreće oko 200 miliona evra godišnje. S obzirom na male troškove ukupnog poslovanja koje domaće televizije imaju(koje nisu ni zainteresovane za prodaju audiovizuelnih sadržaja niti na kompetitivan odnos sa stranim televizijama), zarada od reklama je pozamašna. To znači da je televizija, u našim produkcionim merilima, veoma isplativa.
Ovakvim načinom komercijalnog ustupanja frekvencija bave se i televizije koje su u državnom vlasništvu, bez obzira da li su to regionalne, gradske, opštinske ili državna RTS. Naravno, za RTS ovakva dobit suviše je mala (oko 13-15 % prihoda) da bi se njeno poslovanje moglo obavljati samo na ovoj komercijalnoj osnovi. Zato su RTS, kao i Studio B i mnoge druge opštinske i regionalne televizije na budžetskim dotacijama. Ali, pošto je RTS- u već data takva komercijalna delatnost (što u zemljama EU nije običaj jer se narušavaju fer tržišni principi rada i ugrožavaju se isključivo komercijalne televizije), pogledajmo ko zapravo od ovog posla najviše profitira - RTS, država ili neko treći?
RTS ima od svog osnivanja, kao TV Beograd, posebnu službu za ovaj posao. To je služba EPP u okviru Poslovne jedinice Marketing. Sva plaćanja za reklame ili sponzorstva nekom programu RTS-a idu preko ove službe, pa je na taj način komercijalni priliv sredstava, uvek usmeren na Marketing. Prihodi od EPP-a su u RTS-u u protekloj godini iznosili blizu 500 miliona dinara. Sa sportskim dogadjajima proteklih meseci RTS je mogao da zaradi i milion evra mesečno.
Posao prikupljanja zainteresovanih za oglašavanje na kanalima RTS-a vrše službenici PJ Marketing, koji obzirom na ogromnu emisionu pokrivenost koju RTS ima, i nemaju baš mnogo posla da dodju do svojih klijenata. Jednostavno, oglašivači dolaze sami, jer se reklama na RTS- u vidi odmah u čitavoj Srbiji, a može i van.
Ipak, ono što je zanimljivo, i što se kao pojava može smatrati u poslovnom svetu potpunim poslovnim promašajem, u RTS-u prolazi već godinama. Otvaranjem privatnih televizija, najveći i finansijski najmoćniji oglašivači direktno iz RTS-a usmeravani su godinama u druge televizije – konkurentske.
Na primer: kako je i reklamiranje novokomponovane muzike izuzetno profitabilno, doneta je uredba iz Ministarstva za kulturu (ministarke Nade Popović Perišić) da se ovakvo reklamiranje obustavi na Prvom i Drugom pogramu RTS-a, kako se gledoci ne bi »trovali« šundom i kičom. Tako su ove reklame našle sebi put na TV pink i TV Palma, kao i mnogi gledaoci. Čim je ovim televizijama porasla gledanost, povećalo se i interesovanje reklamnih oglašivača. I tako je marketinško klupko počelo da se odmotava u korist privatnih televizija, a na štetu RTS-a.
Neznanje, nemar, korumpiranost ili državna politika?
Nije teško zaključiti da su ovakvom politikom RTS-a, TV Pink, TV Palma i njima srodne televizije vrlo brzo mogle da se razvijaju i zaradjuju, dok je RTS stagnirao. Tako se i u periodu periodu 1998. –99. broj oglašivača na RTS-u, koji su bili u stanju da plate udarne reklamne termine pred Drugi dnevnik, sveo na samo dve-tri moćne kompanije.
Nakon oktobarskih promena 2000-te, Marketing RTS-a uvodi nov sistem pridobijanja klijenata – oglašivača. To su privatne marketinške agencije koje se pojavljuju kao posrednici prilikom ugovaranja posla ili kao zakupci »na veliko« reklamnog prostora. A najbolji reklamni prostor na »nacionalnoj televiziji« se dobija kada RTS, parama iz budžeta, kupi prava prikazivanja značajnih sportskih dogadjaja, Olimpijada, Svetsko fudbalsko, košarkaško ili vaterpolo prvenstvo i sl. Male televizije prava za te dogadjaje ne otkupljuju, jer su skupa, a izuzetak je bila Liga šampiona koju RTS nije hteo da kupi. Tako se posao isplatio maloj RTV B92, koja je našla stranog donatora.
Sada se logično postavlja nekoliko pitanja: Da li RTS prilikom prodaje reklamnog prostora mora da koristi privatne posrednike, s obzirom da sam RTS-a ima stručnu službu za te poslove?
Ili kako to da najbolji listing oglašivača imaju agencije koje su bukvalno juče ušle u taj biznis, dok se kao korisnik njihovih usluga i poslovnih veza pojavljuje Martketing RTS-a, koji u tim poslovima ima ubedljivo najdužu tradiciju (preko 40 godina)?
Da li služba RTS Marketinga radi ili ne radi, na generalnom direktoru je da to ispita, jer su službenici za taj posao već plaćeni(parama iz državnog budžeta)? Ovako ispada da ne rade, a dobijaju plate, pa se pride plaća i privatna agencija da im posao odradi.
S obzirom da je novac i imovina sa kojom JP RTS posluje u državnom vlasništvu, da li se na ovaj način deo državnih sredstva (nepotrebno) preliva u džepove pružaocima ovih usluga, koji se zovu - agencije za marketing i advertajzing (na srpskom- službe za prodaju u reklamu) i kojih je u Srbiji sve više iako je proizvodnje sve manje?
Nema sumnje, da je upravo tako. Još kada se zna (a zna se) ko su ljudi koji imaju taj privilegovan položaj da mogu da se u ovom unosnom poslu pojave kao zakupci i posrednici u ugovaranju, nije teško shvatiti smisao čitavog »poslovnog dila«. Mladi marketinški »stručnjaci« su zapravo pojedinci bliski novoj reformskoj političkoj eliti. Za političku podršku vlastima, na ovaj način njihovi politički zaštitnici odužuju im se davanjem eksluzivnih poslovnih dilova. U ovom slučaju na štetu države.
Zašto država nije zainteresovana da imenuje Nadzorni odbor u RTS-? Nadzorni odbor bi odmah video da Upravni odbor ne funkcionše i da u njemu sede ljudi koji niti znaju niti žele da znaju kako se državna imovina koja im je data na upravljanje koristi - da li se troši ekonomično, funkcionalno, u skladu sa zakonom ili se razbacuje.
Nadzorni ili Upravni odbor bi možda skrenuo pažnju generalnom direktoru na nesavesno poslovanje i rukovodilaca poslovnih jedinica. Jer, ovakvim nesavesnim poslovanjem RTS-u se nanosi značajna materijalna šteta, a to je krivično delo. Odgovornost svakog rukovodioca je pojedinačna, a Upravnog odbora kolektivna.
Ali, ni ovo nije sve. Zakon o javnim nabavkama koji je i donet da bi se zakonom uredila upravo komercijalna delatnost javnih preduzeća, nikako se ne primenjuje u RTS-u. A za sprovodjenje svih zakona nadležna je Vlada Srbije.
Nažalost, u opštem nefunkcionisanju državne uprave, korist imaju samo nemoralni pojednci, bliski pojedinim političkim strankama i uticajnim pojedincima.
Pošto je rad javnih preduzeća u nadležnosti Vlade Srbije, koja je ovde očito napravila propust, idealna je prilika da se ovim slučajem pozabavi i sam Predsednik Srbije, Boris Tadić, koji je takav svoj angažman i sam najavio. Za početak dovoljno bi bilo da nam bar on otkrije ko je u ovom trenutku najveći zakupac (mimo Zakona) i profiter (na štetu države) reklamnog vremena u JP RTS, posebno u udarnim sportskim programima. Tu je, naravno, uključen i vaterpolo, a Predsednku će od pomoći biti što je i sam jedno vreme bio predavač političkog advertajzinga na jednom fakultetu.
Bio bi to veliki plus za Predsednika i njegovu Narodnu kancelariju.



Tekst je sa malim skracivanjem objavljen u dnevnom listu
»Politika«, 6.novembra 2004.

DESET RAZLOGA PROTIV PREDLOGA ZAKONA O RADIO-DIFUZIJI

NAPOMENA:

Ovaj tekst napisan je jula 2001. i prosledjen tada nekolicini poslanika iz DOS-a i Odborima za informisanje i kulturu DSS i Demokratskog centra i DS. Posalala sam ga lično na mejl i Borisu Tadiću i Žarku Koraću. Niko nije reagovao.
Ovaj tekst ni jedan medij nije hteo da objavi, a autor teksta je tada bila član Demokratske stranke. Tekst sam na kraju zalepila na oglasnu tablu RTS-a gde sam tada radila. Evo šta sam tada zamerala Predlogu Zakona o raiodifuziji i šta predlagala:

***
Naravno da je Zakon u oblasti radio-difuzije neophodan. Poznato je kakav haos vlada u toj oblasti i apsolutno je nophodno sprovesti red. Ipak ono što je problematično u predlogu Zakona je način na koji treba da se izvrši transformacija RTS-a.
Zanimljivo je da u pisanju ovog zakona nije učestvovao niko iz RTS-a , već samo nevladine organizacije i nezavisni mediji. Samim činom pisanja ovakvog zakona njegovi akteri aktivno učestvuju na poličkoj sceni, iako se u izbornu političku borbu nikada nisu uključili. Predvodnik tih nevladinih grupacije je svakako NUNS. Stavovi o političkoj nezavisnosti novinara sa jedne strane i pisanje zakona sa druge ( što je inače posao političara), svakako predstavljaju presedan.
Takođe je neobična intenncija zakonopisaca da se Savezno ministarstvo telekomunikacija razvlasti sopstvene nadležnosti, a ingerencije političara prenesu na ljude koji nemaju izborni legitimitet.
Ipak pođimo redom u maloj analizi predloga koje nudi novi Zakon o radio –difuziji, a koji se već uveliko promoviše u medijima iako je mesto za promociju zakona parlament.

1. Nije problem što će se televizijski program RTS-a svesti na dva kanala (radijski takođe) jer i sada se jedva pravi i jedan 24 časovni program, a kamoli tri. Ali koliko će programa emitovati RTS na svoja dva TV i dva radijska kanala stvar je uredničke koncepcije. Program je skup emisija utvrđenih rasporedom emitovanja koji utvrđuje glavni urednik i rukovodstvo kuće. Može se emitiovati i pet programa i to na samo jednom kanalu. Naravno svaki bi pokrivao određenu satnicu. To nisu stvari koje treba da reguliše zakon. Zakonopisci izgleda da ne poznaju stručnu terminologiju.

2. Zakon ne treba da propisuje RTS- u koliko će biti zaposlenih jer to znači da mu se ograničava mogućnost širenja kapaciteta i programskih i tehničkih. Svaka TV ima pravo da se razvija. O broju zaposlenih i razvoju sistema odlučuje isključivo generalni direktor uz saglasnost UO. Svaki sposoban direktor trudiće se da ima što veću i moćniju televiziju.


3. Zakon predviđa da RTS bude nezavisan Javni informativni servis, a ne državno Javno preduzeće čiji rad će kontrolisati političari.
Ko bi bio vlasnik i kako bi se kontrolisala javna imovina? Ko bi je štitio od krađe i zloupotreba? Javna imovina kako je zamišljaju zakonopisci je zapravo društvena imovina. Nasuprot ovome Zakon o privatizaciji predviđa upravo ukidanje takvog tipa imovine, te bi transformacija RTS-a u Javni servis bila vraćanje na prevaziđenu društvenu svojinu. Ako bi DOS prihvatio ovaj Zakon, DOS bi tu bio potpuno kontradiktoran u svojim namerama u privatizaciji društvene imovine.
Može li se državna imovina, pa čak i Javna društvena dati na upravljanje takozvanim »nezavisnim novinarima«? Nezavisan je samo onaj novinar koji raspolaže sopstvenom imovinom, koji je vlasnik sopstvenog glasila. Pogotovo je diskutabilno da se državna imovina daje na upravljanje ljudima koji nemaju nikakav izborni legitimitet. Građani su kao vlasnici javne imovine upravo glasali za političare dajući im na taj način poverenje da upravljaju. Javnim preduzećima. Građani nisu glasali za novinare i javne ličnosti. Nestranački UO bez Nadzornog odbora i bez kontrole parlamenta, tj. političara koji su legitimno izabrani da upravljaju državnom imovinom je politički neprihvatljiv jer ne odražava demokratsku volju građana. Svaki posredni tj. delegatski sistem izbora UO, Regulatornog tela i Gen. direktora kako predvidja Zakon je zapravo udaljavanje rukovodeće strukture RTS-a od građana tj. vlasnika javne imovine. Time se i prostor za krađu i zloupotrebe proširuje, a nije tajna da se na RTS-u oduvek lepo tezgarilo i kraduckalo.

4. Politčki je neprihvatljiv predlog o takozvanom Radio-difuznom savetu koji bi se nalazio izvan (ili iznad) Ministarstva, pri čemu bi Ministar bio samo izvršni servis koji bi tom »Regulatornom telu« raspisivao javne konkurse za dodelu frekvencija. Takav Savet može da bude samo pri Ministrstvu, a nikako izvan (ili iznad njega). Samo političari izabrani od naroda mogu upravljati delatnostima koji su od strateškog značaja i posebnog interesa za državu. Ministarstvo za telekomunikacije zato i postoji da bi određivalo kome će dati koju frekvencu i pod kojim uslovima. Taj legitimitet ministar stiče kao pripadnik političke grupacije koju je narod na izborima izglasao.


5. Ne može »apolitično« regulatorno telo (Savet) da se bavi ispitivanjem porekla imovine gradjana koji podnesu zahtev za dodelu frekvencija. To može samo Vlada da čini preko ovlašćenog Suda. Neće valjda novinari i tzv. stručnjaci za radio-difuziju da daju naloge policiji i sudijama da se bave ovakvim ispitivanjima.


6. Ako se državna TV transformiše u nezavisnu, od koga će novinari u njoj biti nezavisni? Od države? Od političara? Od građana?
Da bi nešto bilo nezavisno i kao takvo funkcinisalo, treba da postoji i nešto što je zavisno te se u sukobu mišljenja i stavova obe strane (provladine i nezavisne ) građani mogu opredeliti za svoj stav. To i jeste demokratija. Svaka vlada treba da ima svoje glasilo.
Samo jedan medijski stav, takozvani »nezavisni«, vodi nepogrešivo u staro dobro jednoumlje. Niko nije imun od toga pa ni NUNS. Njihovi »etički komiteti«, »komisije i komesari za istinu«, ideje o novinarskim licencama i sl. najbolje ilustruju mentalni sklop ljudi koji bi da sve drže pod svojom »nezavisnom» kapom. Nije zloupotreba RTS-a počela kada je Milošević došao na vlast da bi smo se sada sa nostalgijom sećali stare dobre komunističke TVB.
Nažalost, mi i danas imamo samo jednu školu novinarstva , a to su bivši komunistički prorežimski novinari. Novi, zaista nezavisni novinari tek treba da stasaju, a to će biti kada Srbija bude toliko bogata zemlja u kojoj će se za jedno novinarsko istraživanje zaradjivati dovoljno da se bude nezavisan novinar. Danas u Srbiji ne postoje takvi novinari već se oni bivši režimski koji su sada plaćeni od raznih nevladinih (uglavnom stranih) organizacija zovu »nezavisnima«.


7. Vlada bez svog državnog glasila u politički turbulentnom društvu je jadna vlada koja će stalno morati da se dodvorava ovakvim »nezavisnim » novinarima. Naravno svaka kontrola od strane Vlade koja bi se vršila nevidljivim kanalima, gde bi nezavisni Javni servis to bio samo formalno, potpuno je nepotrebna i opasna. To će kad- tad dovesti do sumnje građana u njenu objektvinost, do političkih smicalica, stranačkih lobiranja novinara, mešetarenja i sl. Već sada se neke male stranke iz DOS-a žale da nemaju dovoljno pristupa na RTS, a opozicija je po pravilu nezadovoljna. RTS i danas emituje političke »specijalke« sa temama koji pogoduju isključivo aktuelnoj vlasti. Čemu onda ta igra skrivalice iza nezavisnog javnog servisa?


8. Nema razloga da u državnom RTS-u UO ne bude politčki. Rad UO RTS-a mora bit javan i u njemu treba da sede predstavnici svih političkih grupacija koje imaju poslanike u Parlamentu. Pored toga RTS treba da ima i Programski savet sastavljen od uglednih javnih ličnosti, ali i običnih građana. Nadzorni odbor je takođe neophodan.


9. Najzad, Zakon potpuno zaboravlja umetničku produkciju na RTS-u , a to su igrani i dokumentarni program. To je rešeno stavom da treba »podsticati nezavisne produkcije«.
Samo onaj ko nikada nije probao da snimi igrani film ili dramu u nezavisnoj produkciji može za to da se zalaže. Produkcija igranog programa je toliko skupa da to kod nas može da realizuje samo moćna državna televizija. Najbolji dokaz je činjenica da ni jedna druga TV u Srbiji ( pa ni TV Politika koja je koncentrisala najveći kapital) nije u stanju da ga pravi. Cena jenog reklamnog spota na Zapadu kreće se i do milion dolara. Snimanje najjeftinije TV serije košta nekoliko miliona dolara. Najjeftiniji igrani film kod nas košta milion maraka. Čak ni reditelj sa svetskim renomeom kao što je Kusturica nije mogao da snimi svoj film »Podzemlje« bez pomoći RTS-a. RTS je najveći koprodukcijski partner u domaćoj kinematografiji. Kao Javni servis bez finansijske pomoći države i pod »nezavisnim« rukovodstvom novinara on to više ne bi bio. Stranci nikada nisu i nikada neće finansirati domaću umetničku produkciju pošto već imaju sopstvenu. Finansiraće samo našu distributivnu (radio-difuznu ) mrežu da bi se njihova produkcija mogla lakše probiti na naše kulturno tle. I sam potpredsednik Vlade g. Korać izjavio da bi na RTS-u kao javnom servisu voleo da gleda seriju »Opstanak«, a to je upravo strana produkcija. Jedan od najvažnijih ciljeva poslovne politike BBC- ija je i stav da »prikazuje britanske talenate i produkcijski dar svetskom gledalištu, a da istovremeno privuče sebi najbolje proizvodne talante iz čitavog sveta«. Baš to piše u poslovnoj politici BBC – ija (dostuna je na internetu). Poslovna politika RTS-a još nije definisana.

10. Ograničavanje komercijalne delatnosti RTS-u je takodje pogubno za Kuću. Tačno je da BBC koji funkcioniše kao javni servis zato što ubire pretplatu nema reklame ne svom programu, ali zato obavlja izuzetno moćnu komercijalnu delatnost. Način na koji to čini BBC je nama nedostupan, a on to radi preko svoja tri finansijski nezavisna preduzeća (subsideries) »BBC Worldwide Ltd«, » BBC Resources Ltd« i »BBC Technology Ltd«. Šta oni rade i kako posluju u ovom tekstu se ne može izlagati jer to traži mnogo prostora, ali pomenuću samo da su u protekloj godini ostvarili bruto komercijalnu dobit od 513 miliona funti. Inače UO BBC- ija imenuje kraljičin Savet, BBC ima oko 24 000 zaposlenih i ubire godišnje od pretplate preko 2 milijarde funti. Britanija ima preko 50 miliona stanovnika, visok standard itd. Oni mogu da se zovu i Javni servis, ali u suštini to je državna televizija koja ima za cilj da širi svoj programski uticaj, svoju kulturu, jezik i finansije po čitavom svetu. BBC je pre svega International corporation. To je sasvim u skladu za ekspanzionističkom državnom politikom V. Britanije. Inače čitav sistem BBC je centralizovan sa koncentrisanim kapitalom. Naš Zakon o radio -difuziji predvidja upravo decentralizaciju RTS-a (odvajanje RTV Novi Sad) To je potpuno nepoznavanje svetskih produkcionih tendova, a pogotovo je pogubno kada je u pitanju ovako mala zemlja i malo tržište.

RTS treba da bude pre svega složen produkciono- emisioni sistem u čijem sastavu će biti i Informativni program. RTS ne treba da bude samo novinarska kuća tj . javni informativni servis čiji će se rad meriti Dnevnikom u 19.30 dok će sve drugo biti popuna programa između dva Dnevnika i ostalih informativnih emisija. To je stara koncepcija, a Nova RTS bi trebala da se promeni baš u tom smislu. Novi zakon o radio – difuziji upravo sputava takvu promenu i vraća RTS na sistem funkcionisanja stare komunističke RTB i RTVNS.

Ivona Živković,
RTS