DA LI NAM JE POTREBAN SAVET ZA RADIODIFUZIJU?

SPROVESTI ILI POVUĆI ZAKON
/Sa neznatnim skracivanjem objavljeno u listu »Politika«,04.11.2004./


Piše: Ivona Žvković

Ovih dana Premijer Srbije, Zoran Živkovića, izjavio je da nam Savet za radiodifuziju, koji se kao tema već mesecima provlači kroz medije, nije potreban i da smo donošenjem Zakona o radiodifuziji, kojim se on osniva, malo istrčali pre vremena. Da li je Premijer u pravu ili nije, najbolje se zaključi ako se prethodno da odgovor na pitanje - ko je i zašto izmislio radiodifuzni savet?
Najkraće rečeno – to su predvideli u Komitetu ministara Saveta Evrope za medije i taj dokument u formi obavezujućih preporuka predstavili državama članicama EU. Razlog za ovo je što se usvajanjem »Konvencije o prekograničnoj televiziji« svim televizijama garantuje slobodan pristup ukupnom evropskom radiodifuznom prostoru, pa samim tim i tržištu.
Da bi se na tom moćnom tržištu održavali jedinstveni tržišni perincipi, postavljen je i jedinstven pravni okvir prema kome sve države članice treba da usaglase svoje zakone iz oblasti prikazivanja i emitovanja radio i TV programa.
Tako je u jedinstveni pravni okvir stavljena i odredba o obaveznom postojanju posebnih regulatornih organa koji će u svakoj državi članici sprovoditi i kontrolsati odredbe iz »Konvencijeo prekograničnoj televiziji«, pošto je to fizički nemoguće uraditi iz jednog centra za čitavu Evropu. Svaki regulatorni organ će na područiju sopstvene države vršiti nadzor nad svim prikazivačima radio i televizijskog programa po istom principu koji važi za celu EU i izdavati zainteresovanim televizijama i radio stanicama dozvole za emitovanje, na osnovu odgovarajućih zakonskih kriterijuma koje u skladui sa Konvencijom utvrdi svaka država članica.
Regulatorni organ je tako zamišljen kao garant za fer tržišno ponašanje svakog prikazivača i za poštovanje svih odredbi koje Konvencija propisuje.
Naravno, oni prikazivači radiotelevizijskog programa koji svoje radio signale ne prebacuju preko državne granice nisu u obavezi da se ovih odredbi pridržavaju.
Koliko mi imamo televizija spremnih da se uhvate u tržišnu utakmicu na području EU, gde je ukupna zarada protekle godine iznosila preko 50 milijardi evra Evrope?
Na žalost, naša trenutna pozicija kao potencijalnog učesnika na ovom tržištu je slaba jer mi nemamo audiovizuelni proizvod koji bi mogao da nadje veliki broj zainteresovanih kupaca. Postoji jedan broj naših iseljenika koji gledaju naše programe, ali se komercijalni efekat takvih prikazivanja više svodi na promovisanje nekih proizvoda (diskografskih sadržaja, promocija koncerata), kao i na plasiranje reklama za ono što se na tržištu Evrope može naći sa ovih prostora. Ali, to je uglavnom malo te se interes naših prikazivača ovde više zasniva na samoj prisutnosti i nečemu što se može nazvati zauzimanjem pozicija za budućnost. Svakako da je prepreka za naš jači nastup u prodaji programa i u našem lokalnom jeziku, ali pre svega je problem u kvalitativno i tehnčki izuzetno slaboj produkciji.
Najveću dobit naši komercijalni TV prikazivači ostvaruju od plaćenih reklama za domaće tržište. Naravno tu se u ponudi programskih sadržaja najviše koriste strani audiovizuelni proizvodi, od kojih se neki (kao latinoameričke serije) kupuju po zaista bagatelnoj ceni, i oni najčešće i održavaju gledanost komercijalnih televizija kod nas. Ali to se ne može ponuditi i Evropi.
A čak i kad imamo naš proizvod, za komercijalni nastup na stranim tržišma potrebno je praviti ugovorne poslove sa drugim stranim prikazivačima, koji su mnogo više odomaćeni na tom tržištu i obično »pokupe kajmak« u podeli dobiti od zajedničkog nastupa. Mi platimo pravo prikazivanja kod stranog prikazivača, a oni dopune program reklamama. To je slučaj emitovanja našeg programa na području SAD i Australije gde je naših iseljenika najviše i gde se naši programi, ma kakvi bili, rado gledaju. Na žalost zarada za naše prikazivače nije tako velika kao zarada jakih TV kompanija sa moćnom sopstvenom produkcijom i jakim dopisničkim mrežama koje pokrivaju čitav svet. A mi te ambicije za sada nemamo.
Ipak, naše opredeljenje za pristupanje Evropskoj Uniji samo po sebi nameće da takve ambicije ipak postoje, jer niko ne ulazi u EU da bi nešto dobio (tamo se ništa ne dobija), već da bi prodao i zaradio. Za to tržište se moramo pripremiti, jer njegova otvorenost znači da će i strani prikazivači, bez ograničenja, zapljusnuti i našu zemlju, kao što nas sistematski već godinama »kulturno ispiraju« svojim filmovima i serijama.
Naš nastup na EU tržištu traži da podignemo naš proukcioni nivo, te da za njegov kvalitet koncentrišemo neophodan kapital, umesto što TV programe srozavamo i od naših nazovi televizija pravimo radio koji se gleda.
Sve to treba da reši strategija razvoja radio i televizijske delatnosti u Srbiji. Tek sa jasno utvrdjenim željama, ali i objektivnim mogućnostima, donosi se zakon će koji u praksu sprovesti zacrtane planove i postaviti kriterijume za sve one koji žele da se bave televizijom. To podrazumeva i tranzicioni period od najmanje dve do tri godine, da se naši prikazivači, emiteri i proizvodjači TV programa razviju u tom pravcu (koji to budu mogli). Onda im se izdaju dozvole za emitovanje. Kada postoje definisani kriterijumi, savim je svejedno ko sedi u Savetu, jer on samo formalno izdaje dozvole. Pošto nema ni strategije, nema ni kriterijuma.
To jeste posao koji treba da radi država, a ne nevladine organizacie koje mogu biti instruirane i finansirane za lobističke poslove od strane tržišnih konkurenata. A da je takovog lobiranja bilo i kod nas najbolje potvrdjuje ostavka Djovanija Porte, šefa odeljenja za medije pri OEBS- u Beogradu, kao i zauzimanje tržišnih pozicija u oblasti kablovske televizije od strane Sorosa.
Naša država za protekle tri godine uspela je samo da izglasa Zakon o radiodifuziji, koji koji čitavu ovu strateški važnu oblast stavlja u nadležnost grupe gradjana tj. Saveta, izabranih po merilima nekih nevladinih organizacija.
Naravno, nepogrešivih i nepotkupljivih članova za Savet možda i nema, ali je za Premijera Živkovića problem što je Skupština Srbije Zakon o radiodifuziji već donela, a Vlada ga ne sprovodi. Zato se mora povući ili Zakon ili Vlada.
A na pitanje: da li nama treba radiodifuzni savet, odgovor je - za sada ne, ali u pespektivi da. Na pitanje da li neko treba da odgovara što ovaj posao nije odradjen do kraja, odgovor je uvek potvrdan.