ZAŠTO VLADA SRBIJE NEĆE MILIJARDU EVRA OD KONCESIJA U TELEKOMUNIKACIJAMA I RADIODIFUZIJI?

Ivona Živković


Ako jedna država zaista želi da ima uredjen radiodifuzni, medijski i telekomunikacioni prostor, a četiri godine nije u stanju da reguliše ovu oblast, onda mogu postojati samo dva razloga: vlada ili ne zna to da uradi ili neće.
Radiodifuzija, koja obično podrazumeva emitovanje radio i televizijskog programa, u svim razvijenim državama smatra se strateški važnom oblašću, a reguliše se telekomunikacionom, medijskom i tržišnom politikom. Strategiju razvoja iz sve tri oblasti predlažu posebni državni specijalizovani instituti za tržište, medije, televiziju i telekomunikacije. Usvajaju je I sprovode je resorna ministarstva.
Naša “demokratska vlast” koja je poslednjih godina u sve strateške oblasti uvela “strane eksperte”, i ovaj je posao poverila raznim nevladinim organizacijama kao i nekim pojedincima (uglavnom bivšim komunističkim ideološkim perjanicama, koji su u medjuvremenu postali uživaoci stranih donacija). Njima su pomagali razni svetski konsultanti, koji uglavnom nemaju iskustva komercijalnoj radiodifuziji. Jedan od njih je u svojoj stručnoj biografiji čak naveo da je uspešno postavio i vodio radio stanicu u jednoj američkoj vojnoj bazi(!)
Ali, čak i takvi NVO konsultanti, pored OEBS-ovih dobro uhlebljenih činovnika i profesionalnih konsultantskih agencija, dali su vladi Srbije, u formi skupih elaborata i ekspertiza,i neke veoma korisne savete. Malo je, medjutim, usvojeno.
Da stvar još više zakomplikuje naša država je u posao izrade Zakona u radiodifuziji uključila i “nezavisne” novinare i direktore brojnih radio i televizijskih stanica koji su radili (i danas rade) mimo zakona. Opravdanje za svoj “divlji” rad našli su u “časnoj” misiji da uz pomoć svojih medija sruše Miloševićev režim.
Tako su revolucionari demokratske i evro-atlantske orijentacije konačno dobili šansu da ovu oblast urede po zapadnjačkim standardima. Ali, za četiri godine nisu uradili ništa.
Zašto?
Da bi smo ovo shvatili, pogledajmo prvo ko sve i kakvu dobit ostvaruje u oblasti radiodifuzije.
Najpre država.
Dva su osnovna interesa koja država ima u ovoj oblasti. Prvo, to je opšti interes koji se ostvaruje javnim informisanjem gradjana i širenjem kulturne politike preko elektronskih medija, te se manje ili više (u zavisnosti od stepena demokratičnosti društva), kontrolisano formira javno mnjenje. To se vrši osmišljenom državnom politikom u oblasti kulture i informisanja. I to radi ministarstvo za kulturu i medije, koje je u skladu sa tendencijama u EU dobilo i oblast medija.
U tom cilju gradjani neposredno, putem pretplate ili kroz državni budžet finansiraju rad radio i televizijskih stanica koje služe kao javni servisi, a koji su u vlasništvu države odnosno lokalne samouprave.
Najjači državni elektronski mediji ostvaruju i specifičan uticaj u domenu spoljne politike, kao na primer “Svetski servis” BBC-ija, delovanjem na javno mnjenje drugih država. S obzirom na globalno rasprostiranje emitovanih signala državna televizija nastupa kao svojevrsna ambasade svake države.
Pored ovoga, radio i televizije rade i kao komercijalna preduzeća, vrlo profitabilna, koja državi putem izdatih koncesija na korišćenje frekvencija i poreza na ostvarenu dobit, pune budžet. Koncesije se izdaju kao dozvole za emitovanje radio signala (odnosno zakup korišćenja odredjenih frekvencija u zemaljskoj radiodifuziji ili protoka u kablovskoj mreži) i koncesija za pravo na prikazivanje programa.
Prikazivanje programa (broudkasting) podrazumeva pravo (tj. privilegiju) da se preko uredjivačke politike programa formira javno mnjenje, prodaju audiovizuelni proizvodi, svoji i trećih lica, ustupa pravo prikazivanja trećem licu (reklame, telekupovina, iznajmljivanje termina, itd.). Treba napomenuti da ne moraju sve radio i televizijske stanice biti javna glasila, već samo ona koja se kao takva registruju i dobiju licencu.
Što je veći profitabilni potencijal ili brojčano veći uticaj na javno mnjenje kod javnih glasila, veća je i naknada za koncesiju za prikazivanje programa. Iznos se odredjuje preciznim proračunavanjem ukupnog potencijala marketinškog tržišta u zemlji i okruženju, strategijom razvoja radiodifuzije u državi i EU, procenom tehničkog i kadrovskog potencijala u zemlji, ukupnog privrednog potencijala sa projektovanim razvojem za narednih 10 ili 20 godina (na koliko se koncesija izdaje), način korišćenja televizije ili radija (isključivo u komercijalne svrhe ili u funkciji javnog servisa, ukoliko ove usluge pružaju privatnici) itd.
Naravno, pored države dobit od radio i televizijske delatnosti imaju i svi oni koji prave i distribuiraju radio i TV programe: novinari, filmski i TV umetnici i saradnici, marketinški i televizijski stručnjaci, kablovski operateri, privatni producenti itd.
Kolika je dobit u ovoj oblasti moguća na našem prostoru, sa našim kadrovskim i tehnolokim resursima, niko tačno ne zna.
Na žalost, ni jedna od neophodnih tržišnih analiza u Srbiji još nije uradjena. A bez takve analize, nije moguće doneti strategiju razvoja radija i televizije kojom se utrvdjuje i državna politika. Bez toga, nije se mogao izraditi ni valjan Zakon o radiodifuziji koji bi propisao pravila igre na tržištu. Izrada ovakve analize je možda jedino gde treba potražiti strane stručnjake da pomognu.
Ipak, ono što se zna, to je da su radiodifuzija i telekomunikacije, u ovom trenutku u Srbiji, za neke izuzetno profitabilni, dok drugi imaju ogromne gubitke.
Ko dobija, a ko gubi?
Najjednostavnije: u komercijalnoj delanosti – dobijaju samo vlasnici privatnih televizija, radio stanica, kablovsko distributivnih sistema, internet provajderi (koji mimo zakona obavljaju i usluge medjunarodnog telefonskog saobraćaja -VOI), pružaoci usluga sa linija 041, i najprofitabilniji operateri mobilne telefonije kompanije Mobtel i Telekom. Država je na gubitku jer nikome nije naplatila koncesiju (osim Telekomu koji je platio 125 miliona maraka za 49% suvlasništva), i nije popunila svoj budžet.
Neverovatno, ali istinito, Srbija uopšte ne primenjuje ni Zakon o koncesijama iako je donet sa tim ciljem.
U medijskom delovanju, profitiraju političke stranke koje drže pod kontrolom informaivni prostor i kontrolišu uticaj na javno mnjenje, dok gradjani Srbije ostaju prikraćeni za informacije na koje po zakonu i ustavu imaju pravo i zbog čega plaćaju državnu televiziju.
A koliko bi bila cena jedne televizijske koncesije sa nacionalnom pokivenošću u javnoj radiodifuziji? U zavisnosti od svih predočenih parametara ona bi mogla da iznosi od 50 do 100 miliona evra na deset godina.
Ako se prisetimo da je Ministar za kulturu i medije, Dragan Kojadinović, izjavio da će u Srbiji biti izdato 6 takvih koncesija (mada nije poznato na osnovu čega je doneo ovakav zaključak) to bi moglo biti i šesto miliona evra više u državnom budžetu samo od dozvola za prikazivanje televizijskog programa (a na teret privatnih džepova koji se sada obilato pune neprimenjivanjem zakona).
Da li je ova suma previsoka za naše pojmove?
Ukoliko želimo u EU (a parlament je takvu rezoluciju već izglasao), treba da znamo da je komercijalna radiodifuzija danas jedna od najprofitabilnijih delatnosti i u Evropi, a Direktivom - Televizija bez granica svakoj televiziji praktično se otvara čitavo evropsko audiovizuelno tržište. Zarada na ovom tržištu je u protekloj godini bila preko 70 milijardi evra. Dakle, ko god bude imao smisla da pravi program za ovo ogromno tržiše, imaće sjajnu poslovnu perspektivu. Ko nema – propašće. Ali to je cena evrpskih integracija. Upravo zato, država izradom strategije razvoja mora da pazi kome će dati licencu za ovaj posao. Oni koji su naučili da prave dobit samo muvanjem, izigravanjem zakona i potkupljivanjem političara, nemaju šanse na evropskom medijskom prostoru.
Za fer tržišno poslovanje na ovom ogromnom prostoru zaduženi su nacionalni regulatorni organi za radiodifuziju, što smo i mi po preporukama Saveta Evrope prihvatili da formiramo. Radi se o našem Savetu za radiodifuziju.
I u oblasti telekomunikacija stvar je ista. Najmoćniji operater mobilne telefonije, Mobtel, radi već deset godina sa ogromnom dobiti, a državi nije platio koncesiju (u skladu sa Zakonom o sistemima veza koji je još na snazi) iako je Vlada to pitanje postavila još 1998. godine. Umesto u državni budžet, pare od ove kompanije otišle su u druga povezana preduzeća sistema Braća Karić kao i u televiziju BK, koja možda i nije profitabilna.
I pružaoci kablovsko-distributivnih usluga (KDS), po istom zakonu su morali da plate za dobijanje dozvole za obavljanje ove, takodje profitabilne delatnosti, koja iziskuje minimalne investicije, a donosi ogromnu zaradu.
Ali Vlada Srbije koja treba da raspiše tender za dodelu svih koncesija, to još nije uradila. Za to vreme, tržište u kablovskoj distribuciji već su preplavili “divlji” operateri, a najbolje tržišne pozicije su preuzeli stranci: SBB (Soros), Stanton, IKOM KDS NS. Američki (Sorošev) RTV B92, širi se u oblasti javne radiodifuzije na nacionalnom nivou (iako je na snazi moratorijum za dodelu frekvencija), dok lokalni uživaoci stranih donacija za slobodne medije preuzimaju uticaj u čitavim regionima Srbije. I svi rade mimo zakona i bez plaćenih dažbina državi. Sa tako napunjenim džepovima, veliki broj lokalnih radio i televizijskih stanica zainteresovan je sada za privatizaciju, što im upravo Ministar za kulturu i medije i nudi.
Za koliko je država oštećena?
Grubom računicom se može reći da je država oštećena za najmanje jednu milijardu evra. To je novac koji je samo od koncesija za oblasti radiodifuzije i telekomunikacija mogao da udje u državni budžet. Umesto toga, Ministarstvo finansija globi male privrednike, a država se zadužuje kod inostranih poverilaca.
Ako se uzme u obzir da je i ova Vlada baš pojedincima iz tih Sorosovih NVO krugova dala pravo učešća u formiranju Saveta za radiodifuziju, jasno je zašto se sa rešenjem i dalje odugovlači. Skupštinski Odbor za kulturu i informisanje čak je velikodušno čekao da se NVO organizacije dogovore koga da delegiraju u Savet za radiodifuziju.
Formiranje regulatornog organa za telekomunikacije takodje se odugovlači, iako je to po Zakonu isključivo posao Vlade. Pare se u medjuvremenu slivaju u džepove Sorosa, Karića, Mitrovića (koji sa viškom para širi biznis i na aviokompaniju) i ostalih.
Ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, ne krije da mu je Karić prijatelj I politički partner, a u Vladi Srbije, “sasvim slučajno” našli su se brojni uticajni pojedinci bliski i Mobtelu i Kariću. Ministar za kulturu i medije je i direktor privatne televizije “Metropolis”, pa je logično da postojeća situacija svima odgovara.
Ali ni ovo nije sve. Najveći deo sredstava koji je iz budžeta izdvojen za predizborne kampanje političkih stranaka, otišao je takodje vlasnicima privatnih televizija za zakupljene termine i reklamne spotove. Iako državna televizija ima nacionalnu pokrivenost i finansira se iz državnog budžeta, političke stranke su se prosto takmičile u zakupljivalnju termina po slabo vidljivim lokalnim televizijama. A kako se i stranke finansiraju iz državnog budžeta, evidentno je, ne samo nedomaćinsko gazdovanje parama i imovinom gradjana, već osmišljeno prelivanje para iz državnog budžeta privatnicima. A kada državni funkcioneri koriste svoje funkcije i ovlašćenja, da bi u privatne džepove izabranih pojedinaca prevalili novac od poreskih obveznika, znači, ne da Srbija nije pravna država, već je kriminalna država.
Neko će možda reći da na našoj političkoj sceni caruje neznanje i diletantizam, premijer Koštunica nema dobre saradnike, pa tako možda i ne zna...
Nije tako.
Na žalost, veoma dobro su upoznati, ne samo premijer Koštunica i resorni ministri, već i svi članovi Vlade. Upoznati su bili i svi članovi prethodne Vlade. Upoznati, znači zvanično i pismeno informisani o svemu napred iznetom.
Još jedna zanimljivost. Pred samo donošenje Zakona o telekomunikacijama, od strane nekih stručnjaka, upućen je pismeni dopis sa obrazloženjem svim tadašnjim poslaničkim grupama u Parlamentu, kao i svim članovima Vlade, da će novi Zakon o telekomunikacijama u nekim svojim odredbama, ne samo legalizovati postojeći kriminal, već ga i podsticati.
Niko nije reagovao. Ni jedan poslanik se nije čak ni zainteresovao da sazna nešto više o tome. “Slepi” i “gluvi” na sve primedbe glasali su kako vrh partije kaže.
Stara izreka kaže: Ko ne zna - ide u školu, ko ne može - u bolnicu, a ko neće - u zatvor. U ovom slučaju, nadležni su zdravi (sede na funkcijama i primaju plate) i pismeni su (obavešteni su). Dakle, zna se šta treba da im sleduje.
Po našem krivičnom zakonu zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja kojim se nanese šteta državi (omogućavanjem pojedincima da je nesmetano potkradaju), krivično je delo koje ne zastareva dvadeset godina. Tako se javni tužilac može u bliskoj budućnosti i “probuditi”.
Da ponovimo još jednom, radi se o iznosu (šteti) od najmanje jedne milijarde evra.



www.artel.co.yu
Datum: Beograd, 07. februar 2005. g.