MOGU LI POSAO MINISTRA RADITI NEVLADINE ORGANIZACIJE I NOVINARI?

15.09.2006.

/Ovaj tekst nedeljnik NIN nije objavio./


U SRBIJI SE ČITAVA ZAVRZLAMA SA ZAKONOM O RADIODIFUZIJI UPRAVO DOGODILA JER VLADA NIJE PREUZELA DA ODRADI POSAO U OVOJ STRATEŠKI VAŽNOJ OBLASTI, A ŠTO JE PO ZAKONU O MINISTARSTVIMA BILA OBAVEZNA.


Uredjenje telekomunikacionog saobraćaja, što uključuje i organizaciju rada svih emitera radio i televizijskog programa, predstavlja za državu esens državne politike. To je strateški važna oblast. Jer, ako država ne kontroliše svoj radiodifuzni prostor, u smislu da nema odlučujući uticaj na javno mjenje i plasiranje informacija, onda ona može biti izložena specifičnom psihološkom razaranju mentalnog i duhovnog sklopa čitavog naroda, a što je uvek u interesu nekog stranog faktora. Zato i postoji ministarstvo za kulturu i medije u skoro svakoj državi.

Razvojnu strategiju radiodifuzije i telekomunikacija u razvijenom svetu rade posebne think-tank grupe. Ove grupe su zapravo trust mozgova različitog strukovnog profila, ali i sa znanjem o strateškom planiranju. Oni po pravilu ne pripadaju ni jednoj političkoj stranci, jer njihova moć je u znanju, a ne u državnoj ili partijskoj funkciji.
Šta se, medjutim, dogodi kada vlada jedne države nije u stanju da donosi strateške odluke, jer nema potrebno znanje, a ne želi da saradjuje sa stručnjacima koji nisu deo partijskog aparata? Ili ako država uopšte nema stručnjaka?
Tada na scenu stupaju mešetari transnacionalnog korporativnog biznisa, obično instalirani kao pojedinci u raznim medjunarodnim organizacijama ili u takozvanom nevladinom sektoru, koji je iako neprofitabilan, nekako uvek pun para.
Po principu – sto babica kilavo dete, vlada se tako vrlo brzo nadje u nezahvalnom položaju. Ona nije u stanju da sprovodi zakone koje je izglasao parlament, jer se oni u praksi pokažu veoma loši i po državu štetni, a sa svih strana je napadaju nezadovoljni gradjani i vlasnici televizija. Ubrzo se pokaže i da sama država ima najmanje koristi od gazdovanja ovim prirodnim resursom. Da papazjaniju još više začini i medjunarodni faktor je obavezno tu da i dalje mešetari, manje više suvislim kritikama, jer se nestručnoj i nesigurnoj vladi uvek mogu upućivati takve kritike. Ali, njihov cilj je uvek politička destabilizacija.

U Srbiji se čitava zavrzlama sa Zakonom o radiodifuziji upravo dogodila zbog toga što Vlada nije preuzela da odradi posao u ovoj strateški važnoj oblasti, već ga je velikodušno prepustila novinarima(!), raznim nevladinim udruženjima, OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju i sl. i raznim činovnicima Saveta Evrope. Ministar za Kulturu i medije čak je otvoreno izjavio da ne želi da se u taj posao meša (?!), iako je Zakonom o ministarstvima (član 18) upravo njemu taj posao poveren.

Da bi posledice nefunkcionisanja donetog Zakona o radiodifuziji ublažila, Vlada Srbije je pred Parlament počela da iznosi razne izmene i dopune Zakona. Predlaže se sada i amandman koji je već odbijen, mada u drugom parlamentarnom sazivu. Radi se o produženju roka za početak emitovanja programa nakon konkursa.

Da zavrzlama bude veća kao predlagač brzih izmena i dopuna Zakona javila se čak i Agencija za radiodifuziju i to u sred sprovodjenja javnog konkursa. Ona predlaže, ni menje ni više, nego baš ono što je potrebno jednom od emitera koji je u fazi dobijanja dozvole. To je TV Fox News. Preciznije, ono što je Fox News u svojoj konkursnoj dokumentaciji naveo u okviru svoje »dinamike pokretanja programa«, sada se predlaže da bude uneto u Zakon.
Dakle, zakon se menja po meri američke (bugarske) televizije.

Sa druge strane nevladin sektor, koji je pomenuti zakon i radio, opet se oglasio pozivajući na uvažavanje saveta i mišljenja istih nevladinih kreatora i istih evropskih savetodavaca. Tu je uvek i neizbežna »javna rasprava« za koju javnost sazna tek kada je završena.

Tako, onaj ko je bio obavezan da odradi posao, a to je Vlada Srbije sa svojim resornim ministarstvima (za Kulturu i medije i Kapitalne investicije), svoj nerad maskiraju. Oni koji su umesto Vlade posao loše uradili, krivicu prebacuju na Vladu koja navodno nije uvažila sva rešenja nevladinog sektora. Tako je stvoren začarani krug istih, ali nesmenjivih ljudi koji ne mogu da reše strateški problem – da ekonomično, za državu profitabilno, ali i tržišno pravedno, izvrše eksploataciji jednog prirodnog resursa. Oni to pokušavaju već punih pet godina.

Ovakav rad ljudi, koji vode državu, sveden je tako na beskonačan niz pokušaja i pogrešaka. Dakle, princip rada koji ne samo da nije dostojan čoveka, već spada na nivo učenja viših životinjskih vrsta.

Tako danas o nečemu imate zakon, a sutra je isti već promenjen. Zakonodavstvo - ad hok, u zavisnosti od potreba Vlade ili Agencije za radiodifuziju, ili medjunarodnog faktora, ili Predsednika države, ili uticajnog emitera.

Državi i gradjanima ovim je već naneta ogromna materijalna i politička šeteta, jer ovo potpuno negira sam smisao postojanja države i smisla vodenja državne politike, a što spada u izuzetno umnu delatnost sa streteškim dugoročnim planiranjem.

Iz nekih zakonskih rešenja ne samo da se može videti nepostojanje državne politike, već se pokazuje i antidržavna, antievropska i antidemokratska medijska politika. Pogledajmo nekoliko primera:

1. Iako je Srbija mala država i u ekonomskom smislu i teritorijalno, radiodifuzni prostor je umesto da bude jedinstven sa tendencijom strateškog povezivanja sa drugim malim državama u okruženju koje koriste isti ili sličan jezik (Crna gora, Hrvatska, BiH, zatim Slovenija i Makedonija), razbijen odnosno još više usitnjen. Razbijanje je izvršeno na užu teritoriju Srbije i pokrajnu Vojvodinu. Pokrajna Kosovo i Metohija je jednostavo zaboravljena. U ovako osakaćenom prostoru izvršena je i raspodela frekvencija koje medijima omogućavaju »nacionalnu pokrivenost«. Dakle, Ustavom definisan teritorijalna celovitost (član 4) potpuno je ignorisna kao nacionalni prostor.

Zašto je jedinstven radiodifuzni prostor važan za malu državu? Upravo zato što se »Evropskom konvencijom o prekograničnoj televiziji«, a posebno »Direktivom o televiziji bez granica« iz moćnih korporativnih lobija pokušava nametnuti jedinstveno liberalno tržište audivizuelnih proizvoda. Ovo tržište u EU obrće ogroman kapital (preko 70 milijardi evra je godišnja zarada), i ima jasnu tendenciju ukrupnjavanja po slobodnom tržišnom principu. To znači da se transnacionalni medijski kapital želi inkorporirati na celokupnom prostoru EU. Ovaj kapital je mnogo veći od medijskog kapitala kojima raspolažu SVE NAJMOĆNIJE EVROPSKE DRŽAVE ZAJEDNO! Jedini način da kontrolu nad svojim nacionalnim prostorom (to znači nad svojom kulturom i jezikom) jedan mali evropski narod održi je da pokuša da se koncentracijom ukupnog domicilnog kapitala u oblasti radija i televizije , maksimalno i u što dužem vremenskom periodu, odupire ovoj moćnoj transnacionalnoj oligarhiji. I to je politika koju je EU u Evropskoj Konvenciji o prekograničnoj televiziji zacrtala kako bi zaštitila raznovrsnu evropsku kulturu i jeziike.

To je borba malih država sa privatnim medijskim džinovima, koji deluju pre svega američkim kapitalom i američkom uniformnom globalnom subkulturom, koji pokušavaju da ogromnom količinom novca udju u sve pore svake nacionalne države i svakog društva i ekonomski ga i mentalno razore i podrede svom poslovnom i profitnom modelu. Što veće tržište - veći profit. Ovu borbu danas vode sve države EU, pokušavajući da koliko-toliko zadrže svoj nacionalni identitet i kontrolu nad medijima, kulturom, informacijama. Ako Srbija želi u EU, ona to mora uvažiti.

Srbija je jeftinim ustupanjem čak dve televizijske mreže sa nacionalnom pokrivenoću transnacionalnom korporativnom biznisu gde dominira američki kapital (B92 i Fox News), očito zauzela antievropski politički kurs. Nije tačno utvrdjeno ni vlasništvo kapitala u TV Pink, a ni u ostalim manjim televizijama.

Sve ovo moralo je da bude ugradjeno u Strategiju razvoja radiodifuzije u Srbiji, ukoliko ona želi u EU. NAČIN RASPODELE RESURSA I ZAKONOM PROPISANA NAČELA NA KOJIMA MEDIJI MORAJU DA VODE SVOJU UREDJIVAČKU POLITIKU, SAMO SU POLUGE U SPROVODJENJU RADIODIFUZNE POLITIKE, A NIKAKO NE MOGU BITI NJEN CILJ.

Dakle, legalizacija rada emitera i sredjivanje haosa u etru MORA POČIVATI NA STRATEŠKIM INTERESIMA DRŽAVE.

2. Formiranjem Agencije za radiodifuziju kojoj je data apsolutna moć da kontroliše rad ne samo privatnih emitera , već i državnog javnog servisa (RTS), praktično je uništen pluralizam mišljenja u medijima. To je stub svake demokratije. To se i vidi po informativnim programima naših televizija jer i privatni i državni sektor imaju apsolutno identičan odabir vesti - politički korektnih, identičan zabavni program, identičan obrazovni pristup, identičan (ne)kulturni sadržaj. Na ovu opasnost su odavno upozorili i neki predstvnici SE (Mario Othajmer, npr.).


3. Najzad, država i njeni gradjani moraju da ostvaruju maksimalnu materijalnu dobit od korišćenja svakog prirodnog resursa u zemlji, te vladina politika mora štititi pre svega domaću ekonomiju i sve privredne subjekate sa kapitalom koji je domicilan. Na to ih obavezuje Ustav. Jer, državna upravo služi zaštiti intersa gradjana koji žive i posluju u njoj, a ne u drugoj državi.
Ko će raditi u državnoj televiziji, ako strani privatni kapital po(t)kupi sve stručnjake? Kako će TV Košava (koja nije imala čak ni da plati depozit na konkursu) da bude tržišno konkurentna sa američkim TV Fox News koja ima kapital od 10 milijardi dolara?

Kako transacionalni korporativni biznis globalizacijom upravo ovo želi da razori, veština današnjih političara i odluke koje donose tim moraju biti mnogo mudrije. Dobra državna politika nikada i nigde nije počivala na mladim liderima, već na iskusnim političkim mudracima.

Zato je veoma važno da srpska vlada jasno definiše svoju državnu politiku u oblasti medija i telekomunikacija i uradi kvalitetnu strategiju razvoja u ovoj oblasti. Da li će suverenost ovog prostora braniti u skladu sa Ustavom ili ga potpuno predati transnacionalnom kapitalu - to je strateška odluka koju Vlada mora doneti i narodu jasno predočiti svoje namere. I, naravno, snositi sve posledice za svoju odluku.


Ivona Živković