STA JE ZAISTA "GOVOR MRŽNJE" U MEDIJIMA?

LOŠE SHVATANJE “GOVORA MRŽNJE”



Glas Javnosti,
Januar 2002.


Kao što postoji opasnost od govora mržnje u javnim medijima, a na koje je u poslednjoj svojoj izjavi skrenuo pažnju ministar inostranih poslova Goran Svilanović, mora se skrenuti pažnja da postoji i opasanost od lošeg tumačenje pojma »govor mržnje«. Ono što se zove sloboda izražavanja misli, shvatanja, različitih ideja, pa i pravo na iznošenje ličnih stavova koji mogu biti i ekstremni, ne može se uvek podvoditi pod »govor mržnje«, pa čak i onda kada se kao posrednik u prenošenju takvih stavova pojavljuje državna televizija.
Da bi se ono što se podrzumeva pod »govorom mržnje« bolje definisalo bilo bi dobro pogledati šta o »govoru mržnje« kaže poznata advokatska kuća Covington & Burling, inače jedan od osnivača nevladine organizacije IREX, koja je pokrovitelj i finansijer svih naših nevladinih organizacija koje se bave »podsticanjem i osnaživanjem nezavisnih medija u Jugoslaviji«.
Pomenuta vašingtonska firma je piscima predloga našeg novog Zakona o radiodifuziji, koji predvidja i sankcije za »govor mržnje«, uradila jednu malu pravnu analizu pomenutog zakona. Američki advokati, izmedju ostalog, skreću pažnju i na sledeće:
“Zakonu služi na čast što mu je prvi cilj da obezbedi slobodu izrazavanja i pluralizam misljenja. Takodje je predvidjeno da se Zakon pridrzava principa koji preovladjuju u demokratskim društvima, da država i političke grupacije ne smeju uticati na program emitera, niti ga cenzurisati, garantujući time nezavisnost elektronskih medija, njihovih uredništava i novinara . Medjutim, Zakon takodje predvidja da je jedno od tri ključna ovlasćenja Radiodifuznog saveta suzbijanje programa koji sadrze “govor mrznje”. Ove odredbe se ne mogu uskladiti sa vrednostima navedenim u članovima 2 i 3 Zakona, niti sa ustavima i Evropske konvencije o ljudskim pravima (ECHR)….”

“Mana širokih ovlasćenja nadleznog organa da “suzbija” odredjenu kategoriju programa je u tome sto bi praktično svaki program koji se bavi rasnim ili etničkim pitanjima mogao biti definisan kao “govor mržnje”. To bi regulatornim organima dalo neograničena ovlasćenja – koja praktično ni ne mogu biti podvrgnuta preispitivanju – da naredjuju prethodnu cenzuru i kažnjavaju govor kojim je regulator nezadovoljan. Ta
vrsta odredaba bi, u rukama nepodesnog regulatornog organa, mogla izazvati ozbiljne povrede slobode izražavanja garantovane Ustavom Srbije, Ustavom SRJ i ECHR. Imajući posebno u vidu da se “sve sankcije na raspolaganju Radidifiznog saveta ” - uključujući novčane kazne i oduzimanje koncesije - mogu primeniti protiv “govora mržnje”, rezultat zabrane biće da će se radiodifuzne organizacije držati podalje od svake diskusije o kontroverznim temama.
To predstavlja preveliko ometanje slobode izražavanja garantovane članom 10 ECHR, a takodje predstavlja i slabu osnovu za ceo koncept nezavisnih medija u Srbiji. Evropski sud zauzeo je stav da vlada ne može zabraniti raspravu čak ni o kontroverznim i uvredljivim rasnim i nacionalističkim pitanjima. U Jersild v. Denmark ,19 EHRR 1 (1995), Evropski sud razmatrao je slučaj televizijske stanice koja je emitovala intervjue sa nekoliko zakletih rasista. Sud je ocenio da je država prekrsila član 10 kad je pokusala da spreči novinske organizacije da u sklopu novinskih izvestaja emituju rasističke poglede – iako rasistički govor nije zastićen članom 10 . Dajući takvu ocenu, Sud je naglasio da radiodifuzni mediji imaju obavezu da “saopštavaju informacije i ideje od javnog interesa” kako bi ispunile “svoju vitalnu ulogu javnog ‘psa čuvara’”, i da javnost ima pravo da prima takve informacije. Id at 31. Sud je u vise navrata pojasnio da “informacije i ideje od javnog značaja” podrazumevaju ne samo bezazlene ideje, već i one koje vredjaju, šokiraju i uznemiravaju.”

Dakle, ako se pomenuto izlaganje ministara Svilanovića odnosilo na neke izjave sveštenika Žarka Gavrilovića u kome on iznosi svoje lične stavove i svoje mišljenje o Jevrejima, a što je emitovano na državnoj televiziji YU INFO, onda se očigledno radi o pokušaju ministra Svilanovića da spreči iznošenje u javnost odredjenih nacionalističkih i vesrkih stavova koji se političkoj stranci, GSS kojoj ministar pripada, ne dopadaju.
Što se tiče televizije YU INFO, ona se očigledno već osetila kao krivac jer je dozvolila slobodu govora u društvu koje za tu slobodu još nije spremno. “Krivac” kome krivica još nije dokazana već se izvinio pomenutom narodu, pokazavši da će od sada pa nadelje sam sebe cenzurisati i tući po medijskim ušima svaki put pre nego što se odluči da u etar pusti pojedince da slobodno iznose svoja vesrka, nacionalna, i politička ubedjenja u skladu za

Ustavom Srbije. Nije li to već jedan korak unazad od proklamovanih ustavnih načela? Nema sumnje da jeste.
Kako onda zaista definisati govor mržnje? Američki advokati u nastavku svoje analize upravo daju preporuku domaćim zakonopiscima:
“Naša sugestija je da se u rešavanju ovog teškog i kontroverznog pitanja iskroji uska odredba koja bi uključivala tri momenta. Prvo, mora se ograničiti na govor koji konkretno podstiče akčiju slušalaca. Ovo je slično pristupu koji primenjuje Nemačka u odredbama o govoru mržnje, kao i pristupu drugih zemalja u regionu. Drugo, mora definisati govor koji hoće da spreči, kako se ne bi dogodilo da sav govor koji se odnosi na rasna ili etnička pitanja podlegne autocenzuri medija kojima je stalo da se ne izlože potencijalno onesposobljavajućim kaznama ili prethodnoj cenzuri. Treće, mora u većini slučajeva ograničiti primenu na kažnjavanje prekršaja zakonskih odredaba, a ostaviti prethodnu cenzuru samo za najteže prekršaje zakona (kakvi bi, recimo, bili planovi za objavljivanje identiteta i lokacija ratnih zločinaca).”
(...)
“U Nemačkoj su tri kaznene odredbe koje omogućavaju kaznjavanje govora mrznje usko formulisane i retko primenjene. U onih nekoliko slučajeva koji su gonjeni na osnovu tih odredaba, za dokaze je primenjen sledeći standard: “verovatnoća koja je zapravo izvesnost” (mit an Sicherheit grenzender Wahrscheinlichkeit), sto je standard nemačkog Krivičnog zakona. Stavise, svaka odredba bazirana je na tome da odredjeni govor “podstiče” akte, a ne na govoru samom. Odeljak 130 nemačkog Krivičnog zakona, na primer, nosi naziv “podsticanje naroda”, i kaznjava samo govor koji “remeti opsti mir” I zaista podstiče nasilne akcije.”
Čini mi se da bi se najnovijoj zabrinutosti ministra Svilanovića ipak pre moglo pripisati loše tumačenje jednog, kod nas, još nedovoljno definisanog pojma.



Ivona Živković,
Beograd