DESET RAZLOGA PROTIV PREDLOGA ZAKONA O RADIO-DIFUZIJI

NAPOMENA:

Ovaj tekst napisan je jula 2001. i prosledjen tada nekolicini poslanika iz DOS-a i Odborima za informisanje i kulturu DSS i Demokratskog centra i DS. Posalala sam ga lično na mejl i Borisu Tadiću i Žarku Koraću. Niko nije reagovao.
Ovaj tekst ni jedan medij nije hteo da objavi, a autor teksta je tada bila član Demokratske stranke. Tekst sam na kraju zalepila na oglasnu tablu RTS-a gde sam tada radila. Evo šta sam tada zamerala Predlogu Zakona o raiodifuziji i šta predlagala:

***
Naravno da je Zakon u oblasti radio-difuzije neophodan. Poznato je kakav haos vlada u toj oblasti i apsolutno je nophodno sprovesti red. Ipak ono što je problematično u predlogu Zakona je način na koji treba da se izvrši transformacija RTS-a.
Zanimljivo je da u pisanju ovog zakona nije učestvovao niko iz RTS-a , već samo nevladine organizacije i nezavisni mediji. Samim činom pisanja ovakvog zakona njegovi akteri aktivno učestvuju na poličkoj sceni, iako se u izbornu političku borbu nikada nisu uključili. Predvodnik tih nevladinih grupacije je svakako NUNS. Stavovi o političkoj nezavisnosti novinara sa jedne strane i pisanje zakona sa druge ( što je inače posao političara), svakako predstavljaju presedan.
Takođe je neobična intenncija zakonopisaca da se Savezno ministarstvo telekomunikacija razvlasti sopstvene nadležnosti, a ingerencije političara prenesu na ljude koji nemaju izborni legitimitet.
Ipak pođimo redom u maloj analizi predloga koje nudi novi Zakon o radio –difuziji, a koji se već uveliko promoviše u medijima iako je mesto za promociju zakona parlament.

1. Nije problem što će se televizijski program RTS-a svesti na dva kanala (radijski takođe) jer i sada se jedva pravi i jedan 24 časovni program, a kamoli tri. Ali koliko će programa emitovati RTS na svoja dva TV i dva radijska kanala stvar je uredničke koncepcije. Program je skup emisija utvrđenih rasporedom emitovanja koji utvrđuje glavni urednik i rukovodstvo kuće. Može se emitiovati i pet programa i to na samo jednom kanalu. Naravno svaki bi pokrivao određenu satnicu. To nisu stvari koje treba da reguliše zakon. Zakonopisci izgleda da ne poznaju stručnu terminologiju.

2. Zakon ne treba da propisuje RTS- u koliko će biti zaposlenih jer to znači da mu se ograničava mogućnost širenja kapaciteta i programskih i tehničkih. Svaka TV ima pravo da se razvija. O broju zaposlenih i razvoju sistema odlučuje isključivo generalni direktor uz saglasnost UO. Svaki sposoban direktor trudiće se da ima što veću i moćniju televiziju.


3. Zakon predviđa da RTS bude nezavisan Javni informativni servis, a ne državno Javno preduzeće čiji rad će kontrolisati političari.
Ko bi bio vlasnik i kako bi se kontrolisala javna imovina? Ko bi je štitio od krađe i zloupotreba? Javna imovina kako je zamišljaju zakonopisci je zapravo društvena imovina. Nasuprot ovome Zakon o privatizaciji predviđa upravo ukidanje takvog tipa imovine, te bi transformacija RTS-a u Javni servis bila vraćanje na prevaziđenu društvenu svojinu. Ako bi DOS prihvatio ovaj Zakon, DOS bi tu bio potpuno kontradiktoran u svojim namerama u privatizaciji društvene imovine.
Može li se državna imovina, pa čak i Javna društvena dati na upravljanje takozvanim »nezavisnim novinarima«? Nezavisan je samo onaj novinar koji raspolaže sopstvenom imovinom, koji je vlasnik sopstvenog glasila. Pogotovo je diskutabilno da se državna imovina daje na upravljanje ljudima koji nemaju nikakav izborni legitimitet. Građani su kao vlasnici javne imovine upravo glasali za političare dajući im na taj način poverenje da upravljaju. Javnim preduzećima. Građani nisu glasali za novinare i javne ličnosti. Nestranački UO bez Nadzornog odbora i bez kontrole parlamenta, tj. političara koji su legitimno izabrani da upravljaju državnom imovinom je politički neprihvatljiv jer ne odražava demokratsku volju građana. Svaki posredni tj. delegatski sistem izbora UO, Regulatornog tela i Gen. direktora kako predvidja Zakon je zapravo udaljavanje rukovodeće strukture RTS-a od građana tj. vlasnika javne imovine. Time se i prostor za krađu i zloupotrebe proširuje, a nije tajna da se na RTS-u oduvek lepo tezgarilo i kraduckalo.

4. Politčki je neprihvatljiv predlog o takozvanom Radio-difuznom savetu koji bi se nalazio izvan (ili iznad) Ministarstva, pri čemu bi Ministar bio samo izvršni servis koji bi tom »Regulatornom telu« raspisivao javne konkurse za dodelu frekvencija. Takav Savet može da bude samo pri Ministrstvu, a nikako izvan (ili iznad njega). Samo političari izabrani od naroda mogu upravljati delatnostima koji su od strateškog značaja i posebnog interesa za državu. Ministarstvo za telekomunikacije zato i postoji da bi određivalo kome će dati koju frekvencu i pod kojim uslovima. Taj legitimitet ministar stiče kao pripadnik političke grupacije koju je narod na izborima izglasao.


5. Ne može »apolitično« regulatorno telo (Savet) da se bavi ispitivanjem porekla imovine gradjana koji podnesu zahtev za dodelu frekvencija. To može samo Vlada da čini preko ovlašćenog Suda. Neće valjda novinari i tzv. stručnjaci za radio-difuziju da daju naloge policiji i sudijama da se bave ovakvim ispitivanjima.


6. Ako se državna TV transformiše u nezavisnu, od koga će novinari u njoj biti nezavisni? Od države? Od političara? Od građana?
Da bi nešto bilo nezavisno i kao takvo funkcinisalo, treba da postoji i nešto što je zavisno te se u sukobu mišljenja i stavova obe strane (provladine i nezavisne ) građani mogu opredeliti za svoj stav. To i jeste demokratija. Svaka vlada treba da ima svoje glasilo.
Samo jedan medijski stav, takozvani »nezavisni«, vodi nepogrešivo u staro dobro jednoumlje. Niko nije imun od toga pa ni NUNS. Njihovi »etički komiteti«, »komisije i komesari za istinu«, ideje o novinarskim licencama i sl. najbolje ilustruju mentalni sklop ljudi koji bi da sve drže pod svojom »nezavisnom» kapom. Nije zloupotreba RTS-a počela kada je Milošević došao na vlast da bi smo se sada sa nostalgijom sećali stare dobre komunističke TVB.
Nažalost, mi i danas imamo samo jednu školu novinarstva , a to su bivši komunistički prorežimski novinari. Novi, zaista nezavisni novinari tek treba da stasaju, a to će biti kada Srbija bude toliko bogata zemlja u kojoj će se za jedno novinarsko istraživanje zaradjivati dovoljno da se bude nezavisan novinar. Danas u Srbiji ne postoje takvi novinari već se oni bivši režimski koji su sada plaćeni od raznih nevladinih (uglavnom stranih) organizacija zovu »nezavisnima«.


7. Vlada bez svog državnog glasila u politički turbulentnom društvu je jadna vlada koja će stalno morati da se dodvorava ovakvim »nezavisnim » novinarima. Naravno svaka kontrola od strane Vlade koja bi se vršila nevidljivim kanalima, gde bi nezavisni Javni servis to bio samo formalno, potpuno je nepotrebna i opasna. To će kad- tad dovesti do sumnje građana u njenu objektvinost, do političkih smicalica, stranačkih lobiranja novinara, mešetarenja i sl. Već sada se neke male stranke iz DOS-a žale da nemaju dovoljno pristupa na RTS, a opozicija je po pravilu nezadovoljna. RTS i danas emituje političke »specijalke« sa temama koji pogoduju isključivo aktuelnoj vlasti. Čemu onda ta igra skrivalice iza nezavisnog javnog servisa?


8. Nema razloga da u državnom RTS-u UO ne bude politčki. Rad UO RTS-a mora bit javan i u njemu treba da sede predstavnici svih političkih grupacija koje imaju poslanike u Parlamentu. Pored toga RTS treba da ima i Programski savet sastavljen od uglednih javnih ličnosti, ali i običnih građana. Nadzorni odbor je takođe neophodan.


9. Najzad, Zakon potpuno zaboravlja umetničku produkciju na RTS-u , a to su igrani i dokumentarni program. To je rešeno stavom da treba »podsticati nezavisne produkcije«.
Samo onaj ko nikada nije probao da snimi igrani film ili dramu u nezavisnoj produkciji može za to da se zalaže. Produkcija igranog programa je toliko skupa da to kod nas može da realizuje samo moćna državna televizija. Najbolji dokaz je činjenica da ni jedna druga TV u Srbiji ( pa ni TV Politika koja je koncentrisala najveći kapital) nije u stanju da ga pravi. Cena jenog reklamnog spota na Zapadu kreće se i do milion dolara. Snimanje najjeftinije TV serije košta nekoliko miliona dolara. Najjeftiniji igrani film kod nas košta milion maraka. Čak ni reditelj sa svetskim renomeom kao što je Kusturica nije mogao da snimi svoj film »Podzemlje« bez pomoći RTS-a. RTS je najveći koprodukcijski partner u domaćoj kinematografiji. Kao Javni servis bez finansijske pomoći države i pod »nezavisnim« rukovodstvom novinara on to više ne bi bio. Stranci nikada nisu i nikada neće finansirati domaću umetničku produkciju pošto već imaju sopstvenu. Finansiraće samo našu distributivnu (radio-difuznu ) mrežu da bi se njihova produkcija mogla lakše probiti na naše kulturno tle. I sam potpredsednik Vlade g. Korać izjavio da bi na RTS-u kao javnom servisu voleo da gleda seriju »Opstanak«, a to je upravo strana produkcija. Jedan od najvažnijih ciljeva poslovne politike BBC- ija je i stav da »prikazuje britanske talenate i produkcijski dar svetskom gledalištu, a da istovremeno privuče sebi najbolje proizvodne talante iz čitavog sveta«. Baš to piše u poslovnoj politici BBC – ija (dostuna je na internetu). Poslovna politika RTS-a još nije definisana.

10. Ograničavanje komercijalne delatnosti RTS-u je takodje pogubno za Kuću. Tačno je da BBC koji funkcioniše kao javni servis zato što ubire pretplatu nema reklame ne svom programu, ali zato obavlja izuzetno moćnu komercijalnu delatnost. Način na koji to čini BBC je nama nedostupan, a on to radi preko svoja tri finansijski nezavisna preduzeća (subsideries) »BBC Worldwide Ltd«, » BBC Resources Ltd« i »BBC Technology Ltd«. Šta oni rade i kako posluju u ovom tekstu se ne može izlagati jer to traži mnogo prostora, ali pomenuću samo da su u protekloj godini ostvarili bruto komercijalnu dobit od 513 miliona funti. Inače UO BBC- ija imenuje kraljičin Savet, BBC ima oko 24 000 zaposlenih i ubire godišnje od pretplate preko 2 milijarde funti. Britanija ima preko 50 miliona stanovnika, visok standard itd. Oni mogu da se zovu i Javni servis, ali u suštini to je državna televizija koja ima za cilj da širi svoj programski uticaj, svoju kulturu, jezik i finansije po čitavom svetu. BBC je pre svega International corporation. To je sasvim u skladu za ekspanzionističkom državnom politikom V. Britanije. Inače čitav sistem BBC je centralizovan sa koncentrisanim kapitalom. Naš Zakon o radio -difuziji predvidja upravo decentralizaciju RTS-a (odvajanje RTV Novi Sad) To je potpuno nepoznavanje svetskih produkcionih tendova, a pogotovo je pogubno kada je u pitanju ovako mala zemlja i malo tržište.

RTS treba da bude pre svega složen produkciono- emisioni sistem u čijem sastavu će biti i Informativni program. RTS ne treba da bude samo novinarska kuća tj . javni informativni servis čiji će se rad meriti Dnevnikom u 19.30 dok će sve drugo biti popuna programa između dva Dnevnika i ostalih informativnih emisija. To je stara koncepcija, a Nova RTS bi trebala da se promeni baš u tom smislu. Novi zakon o radio – difuziji upravo sputava takvu promenu i vraća RTS na sistem funkcionisanja stare komunističke RTB i RTVNS.

Ivona Živković,
RTS