KAKO SU PREPORUKE SAVETA EVROPE POGRESNO PROTUMACENE

NEOBJAVLJENO /30.06.02. "Glas javnosti" nije objavio ovaj tekst/



ZAKON O RADIODIFUZIJI —
— HARMONIZACIJA SA EVROPOM ILI NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA?

Predlog zakona o radiodifuziji koji koji je Vlada Srbije najzad dostavila na usvajanje Skupštini, i pored deset verzija koje su napravljene, suštinski je ostao veoma problematičan i to sa više aspekata. U ovom tekstu biće reči samo o jednom: kako su preporuke Komiteta Ministara Saveta Evrope u oblasti medija kvalitetno rastumačene, imajući u vidu da se njima svakoj državi članici daju široke mogućnosti da definišu svoja zakonoska rešenja kako bi zaštitile državne interese uz uvažavanje specifičnosti svake od njih. Čini mi se da ovaj Predlog zakona, pisan od strane nevladinog sektora, u brojnim svojim odredbama, ne samo da previše favorizuje interes nevladinog sektora, a interes države skoro u potpunosti poništava, već se i same Preporuke Saveta Evrope često dezavuišu. Gde su problemi?
Usvajanjem »Konvencije o prekograničnij televiziji» Saveta Evrope koju su do sada ratifikovale 23 evropske države, sve zemlje članice Evropske Unije pozvane su da prihvate jedinstven sistem odgovornosti za ponudjene audiovizuelne sadržaje, koji će biti lišeni bilo kakvog teritorijalnog ograničavanja u emitovanju na čitavom prostoru Evrope. Zato je neophodno poštovanje principa koji su definisani Preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope u oblasti medija, kulture i audivizuelnog stvaralaštva. Prihvatanje ove Konvencije i Preporuka , koje iz nje proizilaze, obavezno je za svaku državu članicu, a sugeriše se u Savetu Evrope i svim državama koje su za članstvo u EU zainteresovane. Dakle, može se reći da su Preporuke SE obavezujuće i za nas.
Ove Preporuke su našoj državi rastumačene od strane predstavnika Evropske Unije i njihovih eksperata sa ciljem da nam olakšaju pisnje Zakona o radiodifuziji u cilju njegove harmonizacije sa pravnom regulativom u ostalim evropskim zemljama.
Sa druge strane, mnogobrojne nevladine organizacije (NVO), iza kojih kao finasijeri najčešće stoje moćne multinacionalne kompanije, ali i vlade pojedinih država, poslale su svoje eksperte da zemljama u tranziciji pomognu u tumačenju Prava EU, verujući da pojedine zemlje takve stručnjake nemaju. Preporuke i saveti nevladinih organizacija, medjutim, ni za jednu zemlju pa ni našu, nisu obavezujuće.
Šta kažu originalne Preporuke SE?
1.Preporuke Komiteta ministara SE iz oblasti medija nalažu da se dozvole za emitovanje privatnim radiotelevizijama izdaju od strane regulatornog organa koji je nezavisan od direktnog uticaja pojedinih političkih stranaka, pre svega onih koje u tom trenutku imaju parlamentarnu većinu i vladu. Tako se formiranjem ovog organa (ne tela kako se kod nas tumači) resornom ministru uskraćuje diskreciono pravo da izdaje ove dozvole i time ostvari medijski uticaj za svoje političke istomišljenike.
2. Nigde se u Preporukama SE ne kaže da regulatorni organ mora da bude odvojen od države, te da na njegov rad država ne može da vrši uticaj tako što će mu npr. naložiti da sprovodi strategiju razvoja radiodifuzije i telekomunikacija koji je vlada zacrtala.
3. Nigde ne piše da članove regulatornog organa ne može da predlaže i imenuje vlada i parlament , već se kaže da ih »treba imenovati na demokratski i transparentan način…«.
Šta više nude se dve varijante: da članove bira i imenuje izvršna ili zakonodavna vlast kao stučnjake iz pomenutih oblasti koji će raditi profesionalno puno radno vreme i sa dugim trajanjem mandata ili da članove regulatornog organa predlažu nevladine grupe, s tim da oni ne rade puno radno vreme, imaju kratak mandat i da ih mora biti mnogo više nego kod stručnog sastava.
4. Nigde se ne kaže da državna televizija treba da se »transformiše u javni servis« u smislu da se država odrekne uticaja na državnu televiziju, već da se državnoj televiziji poveri delatnost javnog servisa, odnosno da »vesti i programi o svim aktuelnim temama moraju da odražavaju raznovrsnost gledišta i mišljenja izraženih u društvu u celini«
5. Nema reči da država ne može da finansira državnu televiziju i njen javni servis, već da se visina sredstva koja se za ovu namenu odvaja iz budžeta mora veoma precizno odrediti, a njihova potrošnja kontrolisati transparentnim zakonskim mehanizmima koji će onemogućiti pojedinim političkim grupama da vrše odredjeni finansijski uticaj (npr. da pojedini novinari budu tajno nagradjivani većim primanjima).
6. Nije rečeno da političke stranke ne mogu imati svoje predstavnike u upravnom odboru državne televizije (javnog medija), već da se zakonom mora utvrditi način da Upravni odbor državne televizije može i mora da funkcioniše bez političkog i ekonomskog uticaja sa strane. U tom istom cilju se precizno kaže da regulatorni organ ne sme a priori uticati na programsku koncepciju bilo kog medija, ni javnog ni privatnog, što značil da ne može ni jednom mediju postavljati Upravni odbor, već najviše može predložiti jednog do dva člana u UO, ali bez prava glasa.
7.Veoma jasno se u Preporukama SE kaže da državna televizija tj. ona koja vrši funkciju javnog servisa mora imati Nadzorni organ koji je nezavisan od upravne funkcije i on nikako ne sme a priori uticati na programsku koncepciju javnog medija i rad Upravnog odbora.
8. Preporuka SE kažu da se svakoj državi članici prepušta da sama odredi organ ili organe vlasti koji će biti odgovorni za nadzor aktivnosti radiodifuznih organizacija. Ovaj nadzor se može u programskom delu vršiti samo a posteriori, a kod finansijske i zakonske transparentnosti i a priori.
Dakle, primena Preporuka SE ostavljena je svakoj državi da u zavisnosti od svojih državnih interesa i realnih mogućnosti sama napravi zakonodavni okvir (jer nemaju sve zemlje istu veličinu treitorije, isti broj TV pretplatnika, isti jezik , iste strategije razvoja radiodifuzije i sl).
U tom poslu zakonopisac Predloga zakona o radiodifuziji, mogao je na različite načine da postavi zakonska rešenja, ali uvek uvažavajući interes države i društva u celini, a ne političkih stranaka ili drugih interesnih grupa.
Pogledajmo kakva su rešenja zakonopisci i savetnici nevladinog sektora implementirali u Predlog zakona o radiodifuziji.
1. Izbor članova regulatornog organa izmešten je u potpunosti u domen nevladinog sektora, gde vlada predlaže samo jednog člana, a svi rade profesionalno ( sugestija nevladine organizacije »ČLAN 19« je da se i ovaj jedan predstavnik vlade izbaci i zameni nevladinim predstavnikom).
2. Neprofitne (nevladine) radiotelevizije ne moraju da plaćaju dozvolu za emitovanje, već će to činiti samo privatne (komercijalne).
3. Iako su funkcije regulatornih organa u domenu komercijalne delatnosti i javnih medija odvojeni u većini evropskih zemalja, kod nas se to sve podvodi pod jedan regulatorni organ - Agenciju za radiodifuziju. Po Predlogu zakona tu Agenciju čine isključivo predstavnici nevladinog sektora. Ista Agencija imenuje i Upravni odbor u državnoj televiziji (javnom mediju). Tako se čitav medijski prostor u Srbiji podvodi pod kontrolu jednog regulatornog organa, nevladine Agencije za radiodifuziju.
4.S obzirom da regulatorni organ ima i posebna ovlašćenja, tako će strategiju razvoja radiodifuzije u čitavoj državi, kako javnih medija tako i komercijalnih, kao i izdavanje dozvola za sve pa i takozvani nevladin civilni sektor, vršiti isključivo predstavnici nevladinih udruženja.
5. Delatnost javnog servisa se tumači kao javna svojina koja mora biti pod isključivom kontrolom javnosti tj. nevladinog sektora i bez uplitanja države. Upravni odbor se postavlja od strane istog nevladinog organa, a posredno i direktor i urednici, te nevladin regulatorni organ direktno preuzima upravljačka prava nad državnom radiotelevizijom. Time bi Srbija postala prva država koja ne bi imala kontrolu nad delom državne imovine, a neće moći da vodi ni kulturnu politiku u audiovizuelnom stvaralaštvu preko resornog ministra. U svim ostalim državama Evrope pojedini ministri su odgovorni za rad državne televizije, a najčešće Ministar za kulturu.
6. Način finansiranja državne radiotelevizije se takodje odvaja od državnog budžeta i svodi na obaveznu pretplatu gradjana. Ovakav način finansiranja je upravo zbog slabog učinka pre više godina i napušten. Domicilna država neće smeti da pritekne u pomoć, ali inostrane donacije nisu zabranjene. Čak ne moraju biti transparentne. Napomenimo samo da je strateški partner svih nacionalnih televizija u Evropi - država.
7. Nadzor nad svim elektronskim medijima opet pripada nevladinom sektoru, iako se i tu moralo poštovati načelo pluralizma mišljenja. Da li se pripadnost raznim nevladinim organizacijama u tom smslu smatra pluralizmom mišljenja?
Nakon svega iznetog, neobično deluju reči Maria Othamera, programskog savetnika u odeljenju za medije SE koji kaže: » Naš stav je da mi nismo protiv državnih medija i da u obzir ne uzimamo isključivo nezavisne medije. Ciljevi državnih i nezavisnih medija se ne podudaraju i upravo takva različitost opravdava postojanje obe vrste medija. Naš osnovni stav je da svi mediji moraju biti nezavisni samo sa jednom ulogom, a to je nadgledanje rada političara… Mi podržavamo dvojni sistem medija i nužnost postojanja javnih, ali i privatnih medija, kada je konkretno SR Jugoslavija u pitanju.«
Kako u predloženom Zakonu o radiodifuziji te dvojnosti nema, već je sve ostavljeno nezavisnim nevladinim udruženjima na odlučivanje i jednom jedinom centru, Agenciji za radiodifuziju, postavlja se pitanje zašto se demokratska Vlada Srbije, kao zastupnik državnih interesa, pojavljuje kao predlagač ovakvog zakona? Da li onda treba da čudi opšte nezadovoljstvo ponudjenim Zakonom i ogroman broj amandmana, a Preporuke Saveta Evrope negde nisu suštinski ispoštovane.

Ivona Živković, RTS
Beograd