MOGU LI POSAO MINISTRA RADITI NEVLADINE ORGANIZACIJE I NOVINARI?

15.09.2006.

/Ovaj tekst nedeljnik NIN nije objavio./


U SRBIJI SE ČITAVA ZAVRZLAMA SA ZAKONOM O RADIODIFUZIJI UPRAVO DOGODILA JER VLADA NIJE PREUZELA DA ODRADI POSAO U OVOJ STRATEŠKI VAŽNOJ OBLASTI, A ŠTO JE PO ZAKONU O MINISTARSTVIMA BILA OBAVEZNA.


Uredjenje telekomunikacionog saobraćaja, što uključuje i organizaciju rada svih emitera radio i televizijskog programa, predstavlja za državu esens državne politike. To je strateški važna oblast. Jer, ako država ne kontroliše svoj radiodifuzni prostor, u smislu da nema odlučujući uticaj na javno mjenje i plasiranje informacija, onda ona može biti izložena specifičnom psihološkom razaranju mentalnog i duhovnog sklopa čitavog naroda, a što je uvek u interesu nekog stranog faktora. Zato i postoji ministarstvo za kulturu i medije u skoro svakoj državi.

Razvojnu strategiju radiodifuzije i telekomunikacija u razvijenom svetu rade posebne think-tank grupe. Ove grupe su zapravo trust mozgova različitog strukovnog profila, ali i sa znanjem o strateškom planiranju. Oni po pravilu ne pripadaju ni jednoj političkoj stranci, jer njihova moć je u znanju, a ne u državnoj ili partijskoj funkciji.
Šta se, medjutim, dogodi kada vlada jedne države nije u stanju da donosi strateške odluke, jer nema potrebno znanje, a ne želi da saradjuje sa stručnjacima koji nisu deo partijskog aparata? Ili ako država uopšte nema stručnjaka?
Tada na scenu stupaju mešetari transnacionalnog korporativnog biznisa, obično instalirani kao pojedinci u raznim medjunarodnim organizacijama ili u takozvanom nevladinom sektoru, koji je iako neprofitabilan, nekako uvek pun para.
Po principu – sto babica kilavo dete, vlada se tako vrlo brzo nadje u nezahvalnom položaju. Ona nije u stanju da sprovodi zakone koje je izglasao parlament, jer se oni u praksi pokažu veoma loši i po državu štetni, a sa svih strana je napadaju nezadovoljni gradjani i vlasnici televizija. Ubrzo se pokaže i da sama država ima najmanje koristi od gazdovanja ovim prirodnim resursom. Da papazjaniju još više začini i medjunarodni faktor je obavezno tu da i dalje mešetari, manje više suvislim kritikama, jer se nestručnoj i nesigurnoj vladi uvek mogu upućivati takve kritike. Ali, njihov cilj je uvek politička destabilizacija.

U Srbiji se čitava zavrzlama sa Zakonom o radiodifuziji upravo dogodila zbog toga što Vlada nije preuzela da odradi posao u ovoj strateški važnoj oblasti, već ga je velikodušno prepustila novinarima(!), raznim nevladinim udruženjima, OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju i sl. i raznim činovnicima Saveta Evrope. Ministar za Kulturu i medije čak je otvoreno izjavio da ne želi da se u taj posao meša (?!), iako je Zakonom o ministarstvima (član 18) upravo njemu taj posao poveren.

Da bi posledice nefunkcionisanja donetog Zakona o radiodifuziji ublažila, Vlada Srbije je pred Parlament počela da iznosi razne izmene i dopune Zakona. Predlaže se sada i amandman koji je već odbijen, mada u drugom parlamentarnom sazivu. Radi se o produženju roka za početak emitovanja programa nakon konkursa.

Da zavrzlama bude veća kao predlagač brzih izmena i dopuna Zakona javila se čak i Agencija za radiodifuziju i to u sred sprovodjenja javnog konkursa. Ona predlaže, ni menje ni više, nego baš ono što je potrebno jednom od emitera koji je u fazi dobijanja dozvole. To je TV Fox News. Preciznije, ono što je Fox News u svojoj konkursnoj dokumentaciji naveo u okviru svoje »dinamike pokretanja programa«, sada se predlaže da bude uneto u Zakon.
Dakle, zakon se menja po meri američke (bugarske) televizije.

Sa druge strane nevladin sektor, koji je pomenuti zakon i radio, opet se oglasio pozivajući na uvažavanje saveta i mišljenja istih nevladinih kreatora i istih evropskih savetodavaca. Tu je uvek i neizbežna »javna rasprava« za koju javnost sazna tek kada je završena.

Tako, onaj ko je bio obavezan da odradi posao, a to je Vlada Srbije sa svojim resornim ministarstvima (za Kulturu i medije i Kapitalne investicije), svoj nerad maskiraju. Oni koji su umesto Vlade posao loše uradili, krivicu prebacuju na Vladu koja navodno nije uvažila sva rešenja nevladinog sektora. Tako je stvoren začarani krug istih, ali nesmenjivih ljudi koji ne mogu da reše strateški problem – da ekonomično, za državu profitabilno, ali i tržišno pravedno, izvrše eksploataciji jednog prirodnog resursa. Oni to pokušavaju već punih pet godina.

Ovakav rad ljudi, koji vode državu, sveden je tako na beskonačan niz pokušaja i pogrešaka. Dakle, princip rada koji ne samo da nije dostojan čoveka, već spada na nivo učenja viših životinjskih vrsta.

Tako danas o nečemu imate zakon, a sutra je isti već promenjen. Zakonodavstvo - ad hok, u zavisnosti od potreba Vlade ili Agencije za radiodifuziju, ili medjunarodnog faktora, ili Predsednika države, ili uticajnog emitera.

Državi i gradjanima ovim je već naneta ogromna materijalna i politička šeteta, jer ovo potpuno negira sam smisao postojanja države i smisla vodenja državne politike, a što spada u izuzetno umnu delatnost sa streteškim dugoročnim planiranjem.

Iz nekih zakonskih rešenja ne samo da se može videti nepostojanje državne politike, već se pokazuje i antidržavna, antievropska i antidemokratska medijska politika. Pogledajmo nekoliko primera:

1. Iako je Srbija mala država i u ekonomskom smislu i teritorijalno, radiodifuzni prostor je umesto da bude jedinstven sa tendencijom strateškog povezivanja sa drugim malim državama u okruženju koje koriste isti ili sličan jezik (Crna gora, Hrvatska, BiH, zatim Slovenija i Makedonija), razbijen odnosno još više usitnjen. Razbijanje je izvršeno na užu teritoriju Srbije i pokrajnu Vojvodinu. Pokrajna Kosovo i Metohija je jednostavo zaboravljena. U ovako osakaćenom prostoru izvršena je i raspodela frekvencija koje medijima omogućavaju »nacionalnu pokrivenost«. Dakle, Ustavom definisan teritorijalna celovitost (član 4) potpuno je ignorisna kao nacionalni prostor.

Zašto je jedinstven radiodifuzni prostor važan za malu državu? Upravo zato što se »Evropskom konvencijom o prekograničnoj televiziji«, a posebno »Direktivom o televiziji bez granica« iz moćnih korporativnih lobija pokušava nametnuti jedinstveno liberalno tržište audivizuelnih proizvoda. Ovo tržište u EU obrće ogroman kapital (preko 70 milijardi evra je godišnja zarada), i ima jasnu tendenciju ukrupnjavanja po slobodnom tržišnom principu. To znači da se transnacionalni medijski kapital želi inkorporirati na celokupnom prostoru EU. Ovaj kapital je mnogo veći od medijskog kapitala kojima raspolažu SVE NAJMOĆNIJE EVROPSKE DRŽAVE ZAJEDNO! Jedini način da kontrolu nad svojim nacionalnim prostorom (to znači nad svojom kulturom i jezikom) jedan mali evropski narod održi je da pokuša da se koncentracijom ukupnog domicilnog kapitala u oblasti radija i televizije , maksimalno i u što dužem vremenskom periodu, odupire ovoj moćnoj transnacionalnoj oligarhiji. I to je politika koju je EU u Evropskoj Konvenciji o prekograničnoj televiziji zacrtala kako bi zaštitila raznovrsnu evropsku kulturu i jeziike.

To je borba malih država sa privatnim medijskim džinovima, koji deluju pre svega američkim kapitalom i američkom uniformnom globalnom subkulturom, koji pokušavaju da ogromnom količinom novca udju u sve pore svake nacionalne države i svakog društva i ekonomski ga i mentalno razore i podrede svom poslovnom i profitnom modelu. Što veće tržište - veći profit. Ovu borbu danas vode sve države EU, pokušavajući da koliko-toliko zadrže svoj nacionalni identitet i kontrolu nad medijima, kulturom, informacijama. Ako Srbija želi u EU, ona to mora uvažiti.

Srbija je jeftinim ustupanjem čak dve televizijske mreže sa nacionalnom pokrivenoću transnacionalnom korporativnom biznisu gde dominira američki kapital (B92 i Fox News), očito zauzela antievropski politički kurs. Nije tačno utvrdjeno ni vlasništvo kapitala u TV Pink, a ni u ostalim manjim televizijama.

Sve ovo moralo je da bude ugradjeno u Strategiju razvoja radiodifuzije u Srbiji, ukoliko ona želi u EU. NAČIN RASPODELE RESURSA I ZAKONOM PROPISANA NAČELA NA KOJIMA MEDIJI MORAJU DA VODE SVOJU UREDJIVAČKU POLITIKU, SAMO SU POLUGE U SPROVODJENJU RADIODIFUZNE POLITIKE, A NIKAKO NE MOGU BITI NJEN CILJ.

Dakle, legalizacija rada emitera i sredjivanje haosa u etru MORA POČIVATI NA STRATEŠKIM INTERESIMA DRŽAVE.

2. Formiranjem Agencije za radiodifuziju kojoj je data apsolutna moć da kontroliše rad ne samo privatnih emitera , već i državnog javnog servisa (RTS), praktično je uništen pluralizam mišljenja u medijima. To je stub svake demokratije. To se i vidi po informativnim programima naših televizija jer i privatni i državni sektor imaju apsolutno identičan odabir vesti - politički korektnih, identičan zabavni program, identičan obrazovni pristup, identičan (ne)kulturni sadržaj. Na ovu opasnost su odavno upozorili i neki predstvnici SE (Mario Othajmer, npr.).


3. Najzad, država i njeni gradjani moraju da ostvaruju maksimalnu materijalnu dobit od korišćenja svakog prirodnog resursa u zemlji, te vladina politika mora štititi pre svega domaću ekonomiju i sve privredne subjekate sa kapitalom koji je domicilan. Na to ih obavezuje Ustav. Jer, državna upravo služi zaštiti intersa gradjana koji žive i posluju u njoj, a ne u drugoj državi.
Ko će raditi u državnoj televiziji, ako strani privatni kapital po(t)kupi sve stručnjake? Kako će TV Košava (koja nije imala čak ni da plati depozit na konkursu) da bude tržišno konkurentna sa američkim TV Fox News koja ima kapital od 10 milijardi dolara?

Kako transacionalni korporativni biznis globalizacijom upravo ovo želi da razori, veština današnjih političara i odluke koje donose tim moraju biti mnogo mudrije. Dobra državna politika nikada i nigde nije počivala na mladim liderima, već na iskusnim političkim mudracima.

Zato je veoma važno da srpska vlada jasno definiše svoju državnu politiku u oblasti medija i telekomunikacija i uradi kvalitetnu strategiju razvoja u ovoj oblasti. Da li će suverenost ovog prostora braniti u skladu sa Ustavom ili ga potpuno predati transnacionalnom kapitalu - to je strateška odluka koju Vlada mora doneti i narodu jasno predočiti svoje namere. I, naravno, snositi sve posledice za svoju odluku.


Ivona Živković

ZAŠTO VLADA SRBIJE NEĆE MILIJARDU EVRA OD KONCESIJA U TELEKOMUNIKACIJAMA I RADIODIFUZIJI?

Ivona Živković


Ako jedna država zaista želi da ima uredjen radiodifuzni, medijski i telekomunikacioni prostor, a četiri godine nije u stanju da reguliše ovu oblast, onda mogu postojati samo dva razloga: vlada ili ne zna to da uradi ili neće.
Radiodifuzija, koja obično podrazumeva emitovanje radio i televizijskog programa, u svim razvijenim državama smatra se strateški važnom oblašću, a reguliše se telekomunikacionom, medijskom i tržišnom politikom. Strategiju razvoja iz sve tri oblasti predlažu posebni državni specijalizovani instituti za tržište, medije, televiziju i telekomunikacije. Usvajaju je I sprovode je resorna ministarstva.
Naša “demokratska vlast” koja je poslednjih godina u sve strateške oblasti uvela “strane eksperte”, i ovaj je posao poverila raznim nevladinim organizacijama kao i nekim pojedincima (uglavnom bivšim komunističkim ideološkim perjanicama, koji su u medjuvremenu postali uživaoci stranih donacija). Njima su pomagali razni svetski konsultanti, koji uglavnom nemaju iskustva komercijalnoj radiodifuziji. Jedan od njih je u svojoj stručnoj biografiji čak naveo da je uspešno postavio i vodio radio stanicu u jednoj američkoj vojnoj bazi(!)
Ali, čak i takvi NVO konsultanti, pored OEBS-ovih dobro uhlebljenih činovnika i profesionalnih konsultantskih agencija, dali su vladi Srbije, u formi skupih elaborata i ekspertiza,i neke veoma korisne savete. Malo je, medjutim, usvojeno.
Da stvar još više zakomplikuje naša država je u posao izrade Zakona u radiodifuziji uključila i “nezavisne” novinare i direktore brojnih radio i televizijskih stanica koji su radili (i danas rade) mimo zakona. Opravdanje za svoj “divlji” rad našli su u “časnoj” misiji da uz pomoć svojih medija sruše Miloševićev režim.
Tako su revolucionari demokratske i evro-atlantske orijentacije konačno dobili šansu da ovu oblast urede po zapadnjačkim standardima. Ali, za četiri godine nisu uradili ništa.
Zašto?
Da bi smo ovo shvatili, pogledajmo prvo ko sve i kakvu dobit ostvaruje u oblasti radiodifuzije.
Najpre država.
Dva su osnovna interesa koja država ima u ovoj oblasti. Prvo, to je opšti interes koji se ostvaruje javnim informisanjem gradjana i širenjem kulturne politike preko elektronskih medija, te se manje ili više (u zavisnosti od stepena demokratičnosti društva), kontrolisano formira javno mnjenje. To se vrši osmišljenom državnom politikom u oblasti kulture i informisanja. I to radi ministarstvo za kulturu i medije, koje je u skladu sa tendencijama u EU dobilo i oblast medija.
U tom cilju gradjani neposredno, putem pretplate ili kroz državni budžet finansiraju rad radio i televizijskih stanica koje služe kao javni servisi, a koji su u vlasništvu države odnosno lokalne samouprave.
Najjači državni elektronski mediji ostvaruju i specifičan uticaj u domenu spoljne politike, kao na primer “Svetski servis” BBC-ija, delovanjem na javno mnjenje drugih država. S obzirom na globalno rasprostiranje emitovanih signala državna televizija nastupa kao svojevrsna ambasade svake države.
Pored ovoga, radio i televizije rade i kao komercijalna preduzeća, vrlo profitabilna, koja državi putem izdatih koncesija na korišćenje frekvencija i poreza na ostvarenu dobit, pune budžet. Koncesije se izdaju kao dozvole za emitovanje radio signala (odnosno zakup korišćenja odredjenih frekvencija u zemaljskoj radiodifuziji ili protoka u kablovskoj mreži) i koncesija za pravo na prikazivanje programa.
Prikazivanje programa (broudkasting) podrazumeva pravo (tj. privilegiju) da se preko uredjivačke politike programa formira javno mnjenje, prodaju audiovizuelni proizvodi, svoji i trećih lica, ustupa pravo prikazivanja trećem licu (reklame, telekupovina, iznajmljivanje termina, itd.). Treba napomenuti da ne moraju sve radio i televizijske stanice biti javna glasila, već samo ona koja se kao takva registruju i dobiju licencu.
Što je veći profitabilni potencijal ili brojčano veći uticaj na javno mnjenje kod javnih glasila, veća je i naknada za koncesiju za prikazivanje programa. Iznos se odredjuje preciznim proračunavanjem ukupnog potencijala marketinškog tržišta u zemlji i okruženju, strategijom razvoja radiodifuzije u državi i EU, procenom tehničkog i kadrovskog potencijala u zemlji, ukupnog privrednog potencijala sa projektovanim razvojem za narednih 10 ili 20 godina (na koliko se koncesija izdaje), način korišćenja televizije ili radija (isključivo u komercijalne svrhe ili u funkciji javnog servisa, ukoliko ove usluge pružaju privatnici) itd.
Naravno, pored države dobit od radio i televizijske delatnosti imaju i svi oni koji prave i distribuiraju radio i TV programe: novinari, filmski i TV umetnici i saradnici, marketinški i televizijski stručnjaci, kablovski operateri, privatni producenti itd.
Kolika je dobit u ovoj oblasti moguća na našem prostoru, sa našim kadrovskim i tehnolokim resursima, niko tačno ne zna.
Na žalost, ni jedna od neophodnih tržišnih analiza u Srbiji još nije uradjena. A bez takve analize, nije moguće doneti strategiju razvoja radija i televizije kojom se utrvdjuje i državna politika. Bez toga, nije se mogao izraditi ni valjan Zakon o radiodifuziji koji bi propisao pravila igre na tržištu. Izrada ovakve analize je možda jedino gde treba potražiti strane stručnjake da pomognu.
Ipak, ono što se zna, to je da su radiodifuzija i telekomunikacije, u ovom trenutku u Srbiji, za neke izuzetno profitabilni, dok drugi imaju ogromne gubitke.
Ko dobija, a ko gubi?
Najjednostavnije: u komercijalnoj delanosti – dobijaju samo vlasnici privatnih televizija, radio stanica, kablovsko distributivnih sistema, internet provajderi (koji mimo zakona obavljaju i usluge medjunarodnog telefonskog saobraćaja -VOI), pružaoci usluga sa linija 041, i najprofitabilniji operateri mobilne telefonije kompanije Mobtel i Telekom. Država je na gubitku jer nikome nije naplatila koncesiju (osim Telekomu koji je platio 125 miliona maraka za 49% suvlasništva), i nije popunila svoj budžet.
Neverovatno, ali istinito, Srbija uopšte ne primenjuje ni Zakon o koncesijama iako je donet sa tim ciljem.
U medijskom delovanju, profitiraju političke stranke koje drže pod kontrolom informaivni prostor i kontrolišu uticaj na javno mnjenje, dok gradjani Srbije ostaju prikraćeni za informacije na koje po zakonu i ustavu imaju pravo i zbog čega plaćaju državnu televiziju.
A koliko bi bila cena jedne televizijske koncesije sa nacionalnom pokivenošću u javnoj radiodifuziji? U zavisnosti od svih predočenih parametara ona bi mogla da iznosi od 50 do 100 miliona evra na deset godina.
Ako se prisetimo da je Ministar za kulturu i medije, Dragan Kojadinović, izjavio da će u Srbiji biti izdato 6 takvih koncesija (mada nije poznato na osnovu čega je doneo ovakav zaključak) to bi moglo biti i šesto miliona evra više u državnom budžetu samo od dozvola za prikazivanje televizijskog programa (a na teret privatnih džepova koji se sada obilato pune neprimenjivanjem zakona).
Da li je ova suma previsoka za naše pojmove?
Ukoliko želimo u EU (a parlament je takvu rezoluciju već izglasao), treba da znamo da je komercijalna radiodifuzija danas jedna od najprofitabilnijih delatnosti i u Evropi, a Direktivom - Televizija bez granica svakoj televiziji praktično se otvara čitavo evropsko audiovizuelno tržište. Zarada na ovom tržištu je u protekloj godini bila preko 70 milijardi evra. Dakle, ko god bude imao smisla da pravi program za ovo ogromno tržiše, imaće sjajnu poslovnu perspektivu. Ko nema – propašće. Ali to je cena evrpskih integracija. Upravo zato, država izradom strategije razvoja mora da pazi kome će dati licencu za ovaj posao. Oni koji su naučili da prave dobit samo muvanjem, izigravanjem zakona i potkupljivanjem političara, nemaju šanse na evropskom medijskom prostoru.
Za fer tržišno poslovanje na ovom ogromnom prostoru zaduženi su nacionalni regulatorni organi za radiodifuziju, što smo i mi po preporukama Saveta Evrope prihvatili da formiramo. Radi se o našem Savetu za radiodifuziju.
I u oblasti telekomunikacija stvar je ista. Najmoćniji operater mobilne telefonije, Mobtel, radi već deset godina sa ogromnom dobiti, a državi nije platio koncesiju (u skladu sa Zakonom o sistemima veza koji je još na snazi) iako je Vlada to pitanje postavila još 1998. godine. Umesto u državni budžet, pare od ove kompanije otišle su u druga povezana preduzeća sistema Braća Karić kao i u televiziju BK, koja možda i nije profitabilna.
I pružaoci kablovsko-distributivnih usluga (KDS), po istom zakonu su morali da plate za dobijanje dozvole za obavljanje ove, takodje profitabilne delatnosti, koja iziskuje minimalne investicije, a donosi ogromnu zaradu.
Ali Vlada Srbije koja treba da raspiše tender za dodelu svih koncesija, to još nije uradila. Za to vreme, tržište u kablovskoj distribuciji već su preplavili “divlji” operateri, a najbolje tržišne pozicije su preuzeli stranci: SBB (Soros), Stanton, IKOM KDS NS. Američki (Sorošev) RTV B92, širi se u oblasti javne radiodifuzije na nacionalnom nivou (iako je na snazi moratorijum za dodelu frekvencija), dok lokalni uživaoci stranih donacija za slobodne medije preuzimaju uticaj u čitavim regionima Srbije. I svi rade mimo zakona i bez plaćenih dažbina državi. Sa tako napunjenim džepovima, veliki broj lokalnih radio i televizijskih stanica zainteresovan je sada za privatizaciju, što im upravo Ministar za kulturu i medije i nudi.
Za koliko je država oštećena?
Grubom računicom se može reći da je država oštećena za najmanje jednu milijardu evra. To je novac koji je samo od koncesija za oblasti radiodifuzije i telekomunikacija mogao da udje u državni budžet. Umesto toga, Ministarstvo finansija globi male privrednike, a država se zadužuje kod inostranih poverilaca.
Ako se uzme u obzir da je i ova Vlada baš pojedincima iz tih Sorosovih NVO krugova dala pravo učešća u formiranju Saveta za radiodifuziju, jasno je zašto se sa rešenjem i dalje odugovlači. Skupštinski Odbor za kulturu i informisanje čak je velikodušno čekao da se NVO organizacije dogovore koga da delegiraju u Savet za radiodifuziju.
Formiranje regulatornog organa za telekomunikacije takodje se odugovlači, iako je to po Zakonu isključivo posao Vlade. Pare se u medjuvremenu slivaju u džepove Sorosa, Karića, Mitrovića (koji sa viškom para širi biznis i na aviokompaniju) i ostalih.
Ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, ne krije da mu je Karić prijatelj I politički partner, a u Vladi Srbije, “sasvim slučajno” našli su se brojni uticajni pojedinci bliski i Mobtelu i Kariću. Ministar za kulturu i medije je i direktor privatne televizije “Metropolis”, pa je logično da postojeća situacija svima odgovara.
Ali ni ovo nije sve. Najveći deo sredstava koji je iz budžeta izdvojen za predizborne kampanje političkih stranaka, otišao je takodje vlasnicima privatnih televizija za zakupljene termine i reklamne spotove. Iako državna televizija ima nacionalnu pokrivenost i finansira se iz državnog budžeta, političke stranke su se prosto takmičile u zakupljivalnju termina po slabo vidljivim lokalnim televizijama. A kako se i stranke finansiraju iz državnog budžeta, evidentno je, ne samo nedomaćinsko gazdovanje parama i imovinom gradjana, već osmišljeno prelivanje para iz državnog budžeta privatnicima. A kada državni funkcioneri koriste svoje funkcije i ovlašćenja, da bi u privatne džepove izabranih pojedinaca prevalili novac od poreskih obveznika, znači, ne da Srbija nije pravna država, već je kriminalna država.
Neko će možda reći da na našoj političkoj sceni caruje neznanje i diletantizam, premijer Koštunica nema dobre saradnike, pa tako možda i ne zna...
Nije tako.
Na žalost, veoma dobro su upoznati, ne samo premijer Koštunica i resorni ministri, već i svi članovi Vlade. Upoznati su bili i svi članovi prethodne Vlade. Upoznati, znači zvanično i pismeno informisani o svemu napred iznetom.
Još jedna zanimljivost. Pred samo donošenje Zakona o telekomunikacijama, od strane nekih stručnjaka, upućen je pismeni dopis sa obrazloženjem svim tadašnjim poslaničkim grupama u Parlamentu, kao i svim članovima Vlade, da će novi Zakon o telekomunikacijama u nekim svojim odredbama, ne samo legalizovati postojeći kriminal, već ga i podsticati.
Niko nije reagovao. Ni jedan poslanik se nije čak ni zainteresovao da sazna nešto više o tome. “Slepi” i “gluvi” na sve primedbe glasali su kako vrh partije kaže.
Stara izreka kaže: Ko ne zna - ide u školu, ko ne može - u bolnicu, a ko neće - u zatvor. U ovom slučaju, nadležni su zdravi (sede na funkcijama i primaju plate) i pismeni su (obavešteni su). Dakle, zna se šta treba da im sleduje.
Po našem krivičnom zakonu zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja kojim se nanese šteta državi (omogućavanjem pojedincima da je nesmetano potkradaju), krivično je delo koje ne zastareva dvadeset godina. Tako se javni tužilac može u bliskoj budućnosti i “probuditi”.
Da ponovimo još jednom, radi se o iznosu (šteti) od najmanje jedne milijarde evra.



www.artel.co.yu
Datum: Beograd, 07. februar 2005. g.

KAKO SU PREPORUKE SAVETA EVROPE POGRESNO PROTUMACENE

NEOBJAVLJENO /30.06.02. "Glas javnosti" nije objavio ovaj tekst/



ZAKON O RADIODIFUZIJI —
— HARMONIZACIJA SA EVROPOM ILI NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA?

Predlog zakona o radiodifuziji koji koji je Vlada Srbije najzad dostavila na usvajanje Skupštini, i pored deset verzija koje su napravljene, suštinski je ostao veoma problematičan i to sa više aspekata. U ovom tekstu biće reči samo o jednom: kako su preporuke Komiteta Ministara Saveta Evrope u oblasti medija kvalitetno rastumačene, imajući u vidu da se njima svakoj državi članici daju široke mogućnosti da definišu svoja zakonoska rešenja kako bi zaštitile državne interese uz uvažavanje specifičnosti svake od njih. Čini mi se da ovaj Predlog zakona, pisan od strane nevladinog sektora, u brojnim svojim odredbama, ne samo da previše favorizuje interes nevladinog sektora, a interes države skoro u potpunosti poništava, već se i same Preporuke Saveta Evrope često dezavuišu. Gde su problemi?
Usvajanjem »Konvencije o prekograničnij televiziji» Saveta Evrope koju su do sada ratifikovale 23 evropske države, sve zemlje članice Evropske Unije pozvane su da prihvate jedinstven sistem odgovornosti za ponudjene audiovizuelne sadržaje, koji će biti lišeni bilo kakvog teritorijalnog ograničavanja u emitovanju na čitavom prostoru Evrope. Zato je neophodno poštovanje principa koji su definisani Preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope u oblasti medija, kulture i audivizuelnog stvaralaštva. Prihvatanje ove Konvencije i Preporuka , koje iz nje proizilaze, obavezno je za svaku državu članicu, a sugeriše se u Savetu Evrope i svim državama koje su za članstvo u EU zainteresovane. Dakle, može se reći da su Preporuke SE obavezujuće i za nas.
Ove Preporuke su našoj državi rastumačene od strane predstavnika Evropske Unije i njihovih eksperata sa ciljem da nam olakšaju pisnje Zakona o radiodifuziji u cilju njegove harmonizacije sa pravnom regulativom u ostalim evropskim zemljama.
Sa druge strane, mnogobrojne nevladine organizacije (NVO), iza kojih kao finasijeri najčešće stoje moćne multinacionalne kompanije, ali i vlade pojedinih država, poslale su svoje eksperte da zemljama u tranziciji pomognu u tumačenju Prava EU, verujući da pojedine zemlje takve stručnjake nemaju. Preporuke i saveti nevladinih organizacija, medjutim, ni za jednu zemlju pa ni našu, nisu obavezujuće.
Šta kažu originalne Preporuke SE?
1.Preporuke Komiteta ministara SE iz oblasti medija nalažu da se dozvole za emitovanje privatnim radiotelevizijama izdaju od strane regulatornog organa koji je nezavisan od direktnog uticaja pojedinih političkih stranaka, pre svega onih koje u tom trenutku imaju parlamentarnu većinu i vladu. Tako se formiranjem ovog organa (ne tela kako se kod nas tumači) resornom ministru uskraćuje diskreciono pravo da izdaje ove dozvole i time ostvari medijski uticaj za svoje političke istomišljenike.
2. Nigde se u Preporukama SE ne kaže da regulatorni organ mora da bude odvojen od države, te da na njegov rad država ne može da vrši uticaj tako što će mu npr. naložiti da sprovodi strategiju razvoja radiodifuzije i telekomunikacija koji je vlada zacrtala.
3. Nigde ne piše da članove regulatornog organa ne može da predlaže i imenuje vlada i parlament , već se kaže da ih »treba imenovati na demokratski i transparentan način…«.
Šta više nude se dve varijante: da članove bira i imenuje izvršna ili zakonodavna vlast kao stučnjake iz pomenutih oblasti koji će raditi profesionalno puno radno vreme i sa dugim trajanjem mandata ili da članove regulatornog organa predlažu nevladine grupe, s tim da oni ne rade puno radno vreme, imaju kratak mandat i da ih mora biti mnogo više nego kod stručnog sastava.
4. Nigde se ne kaže da državna televizija treba da se »transformiše u javni servis« u smislu da se država odrekne uticaja na državnu televiziju, već da se državnoj televiziji poveri delatnost javnog servisa, odnosno da »vesti i programi o svim aktuelnim temama moraju da odražavaju raznovrsnost gledišta i mišljenja izraženih u društvu u celini«
5. Nema reči da država ne može da finansira državnu televiziju i njen javni servis, već da se visina sredstva koja se za ovu namenu odvaja iz budžeta mora veoma precizno odrediti, a njihova potrošnja kontrolisati transparentnim zakonskim mehanizmima koji će onemogućiti pojedinim političkim grupama da vrše odredjeni finansijski uticaj (npr. da pojedini novinari budu tajno nagradjivani većim primanjima).
6. Nije rečeno da političke stranke ne mogu imati svoje predstavnike u upravnom odboru državne televizije (javnog medija), već da se zakonom mora utvrditi način da Upravni odbor državne televizije može i mora da funkcioniše bez političkog i ekonomskog uticaja sa strane. U tom istom cilju se precizno kaže da regulatorni organ ne sme a priori uticati na programsku koncepciju bilo kog medija, ni javnog ni privatnog, što značil da ne može ni jednom mediju postavljati Upravni odbor, već najviše može predložiti jednog do dva člana u UO, ali bez prava glasa.
7.Veoma jasno se u Preporukama SE kaže da državna televizija tj. ona koja vrši funkciju javnog servisa mora imati Nadzorni organ koji je nezavisan od upravne funkcije i on nikako ne sme a priori uticati na programsku koncepciju javnog medija i rad Upravnog odbora.
8. Preporuka SE kažu da se svakoj državi članici prepušta da sama odredi organ ili organe vlasti koji će biti odgovorni za nadzor aktivnosti radiodifuznih organizacija. Ovaj nadzor se može u programskom delu vršiti samo a posteriori, a kod finansijske i zakonske transparentnosti i a priori.
Dakle, primena Preporuka SE ostavljena je svakoj državi da u zavisnosti od svojih državnih interesa i realnih mogućnosti sama napravi zakonodavni okvir (jer nemaju sve zemlje istu veličinu treitorije, isti broj TV pretplatnika, isti jezik , iste strategije razvoja radiodifuzije i sl).
U tom poslu zakonopisac Predloga zakona o radiodifuziji, mogao je na različite načine da postavi zakonska rešenja, ali uvek uvažavajući interes države i društva u celini, a ne političkih stranaka ili drugih interesnih grupa.
Pogledajmo kakva su rešenja zakonopisci i savetnici nevladinog sektora implementirali u Predlog zakona o radiodifuziji.
1. Izbor članova regulatornog organa izmešten je u potpunosti u domen nevladinog sektora, gde vlada predlaže samo jednog člana, a svi rade profesionalno ( sugestija nevladine organizacije »ČLAN 19« je da se i ovaj jedan predstavnik vlade izbaci i zameni nevladinim predstavnikom).
2. Neprofitne (nevladine) radiotelevizije ne moraju da plaćaju dozvolu za emitovanje, već će to činiti samo privatne (komercijalne).
3. Iako su funkcije regulatornih organa u domenu komercijalne delatnosti i javnih medija odvojeni u većini evropskih zemalja, kod nas se to sve podvodi pod jedan regulatorni organ - Agenciju za radiodifuziju. Po Predlogu zakona tu Agenciju čine isključivo predstavnici nevladinog sektora. Ista Agencija imenuje i Upravni odbor u državnoj televiziji (javnom mediju). Tako se čitav medijski prostor u Srbiji podvodi pod kontrolu jednog regulatornog organa, nevladine Agencije za radiodifuziju.
4.S obzirom da regulatorni organ ima i posebna ovlašćenja, tako će strategiju razvoja radiodifuzije u čitavoj državi, kako javnih medija tako i komercijalnih, kao i izdavanje dozvola za sve pa i takozvani nevladin civilni sektor, vršiti isključivo predstavnici nevladinih udruženja.
5. Delatnost javnog servisa se tumači kao javna svojina koja mora biti pod isključivom kontrolom javnosti tj. nevladinog sektora i bez uplitanja države. Upravni odbor se postavlja od strane istog nevladinog organa, a posredno i direktor i urednici, te nevladin regulatorni organ direktno preuzima upravljačka prava nad državnom radiotelevizijom. Time bi Srbija postala prva država koja ne bi imala kontrolu nad delom državne imovine, a neće moći da vodi ni kulturnu politiku u audiovizuelnom stvaralaštvu preko resornog ministra. U svim ostalim državama Evrope pojedini ministri su odgovorni za rad državne televizije, a najčešće Ministar za kulturu.
6. Način finansiranja državne radiotelevizije se takodje odvaja od državnog budžeta i svodi na obaveznu pretplatu gradjana. Ovakav način finansiranja je upravo zbog slabog učinka pre više godina i napušten. Domicilna država neće smeti da pritekne u pomoć, ali inostrane donacije nisu zabranjene. Čak ne moraju biti transparentne. Napomenimo samo da je strateški partner svih nacionalnih televizija u Evropi - država.
7. Nadzor nad svim elektronskim medijima opet pripada nevladinom sektoru, iako se i tu moralo poštovati načelo pluralizma mišljenja. Da li se pripadnost raznim nevladinim organizacijama u tom smslu smatra pluralizmom mišljenja?
Nakon svega iznetog, neobično deluju reči Maria Othamera, programskog savetnika u odeljenju za medije SE koji kaže: » Naš stav je da mi nismo protiv državnih medija i da u obzir ne uzimamo isključivo nezavisne medije. Ciljevi državnih i nezavisnih medija se ne podudaraju i upravo takva različitost opravdava postojanje obe vrste medija. Naš osnovni stav je da svi mediji moraju biti nezavisni samo sa jednom ulogom, a to je nadgledanje rada političara… Mi podržavamo dvojni sistem medija i nužnost postojanja javnih, ali i privatnih medija, kada je konkretno SR Jugoslavija u pitanju.«
Kako u predloženom Zakonu o radiodifuziji te dvojnosti nema, već je sve ostavljeno nezavisnim nevladinim udruženjima na odlučivanje i jednom jedinom centru, Agenciji za radiodifuziju, postavlja se pitanje zašto se demokratska Vlada Srbije, kao zastupnik državnih interesa, pojavljuje kao predlagač ovakvog zakona? Da li onda treba da čudi opšte nezadovoljstvo ponudjenim Zakonom i ogroman broj amandmana, a Preporuke Saveta Evrope negde nisu suštinski ispoštovane.

Ivona Živković, RTS
Beograd

ZASTO RTS PRODAJE REKLAMNO VREME NA VELIKO?

MALE TAJNE VELIKIH »STRUČNJAKA« ZA MARKETING

Piše:
* Ivona Živković

Svuda u svetu, pa i kod nas, komercijalne televizije najveću zaradu ostvaruju emitovanjem reklama. Reklama podrazumeva dva predmeta prodaje: izradu spota, odnosno audiovizuelnog proizvoda koji sadrži reklamu i ustupanje prostora za emitovanje na programu prikazivača. Pravljenje spota može biti povereno i trećem licu, nekoj nezavisnoj produkcijskoj organizaciji kojoj oglašivač plaća kao za izradu bilo kog proizvoda, dok se kod emitovanja reklame praktično vrši ustupanje frekvencije drugom zainteresovanom licu. Na koliko se vremena i na koji način u ovu svrhu može ustupiti frekvencija odredjuje se Zakonom o reklamiranju (koji još nije donet) i Zakonom o radiodifuziji. Dobit koju na ovaj način ostvaruju televizije (vlasnici prava na korišćenje frekvencija) ubedljivo je najveća i još uvek dosta premašuje zaradu od prodaje samih audiovizuelnih sadržaja.
U našem televizijskom EPP poslovanju ovaj »marketinški kolač« nikada nije meren precizno, ali neki približni podaci kažu da se on sada kreće oko 200 miliona evra godišnje. S obzirom na male troškove ukupnog poslovanja koje domaće televizije imaju(koje nisu ni zainteresovane za prodaju audiovizuelnih sadržaja niti na kompetitivan odnos sa stranim televizijama), zarada od reklama je pozamašna. To znači da je televizija, u našim produkcionim merilima, veoma isplativa.
Ovakvim načinom komercijalnog ustupanja frekvencija bave se i televizije koje su u državnom vlasništvu, bez obzira da li su to regionalne, gradske, opštinske ili državna RTS. Naravno, za RTS ovakva dobit suviše je mala (oko 13-15 % prihoda) da bi se njeno poslovanje moglo obavljati samo na ovoj komercijalnoj osnovi. Zato su RTS, kao i Studio B i mnoge druge opštinske i regionalne televizije na budžetskim dotacijama. Ali, pošto je RTS- u već data takva komercijalna delatnost (što u zemljama EU nije običaj jer se narušavaju fer tržišni principi rada i ugrožavaju se isključivo komercijalne televizije), pogledajmo ko zapravo od ovog posla najviše profitira - RTS, država ili neko treći?
RTS ima od svog osnivanja, kao TV Beograd, posebnu službu za ovaj posao. To je služba EPP u okviru Poslovne jedinice Marketing. Sva plaćanja za reklame ili sponzorstva nekom programu RTS-a idu preko ove službe, pa je na taj način komercijalni priliv sredstava, uvek usmeren na Marketing. Prihodi od EPP-a su u RTS-u u protekloj godini iznosili blizu 500 miliona dinara. Sa sportskim dogadjajima proteklih meseci RTS je mogao da zaradi i milion evra mesečno.
Posao prikupljanja zainteresovanih za oglašavanje na kanalima RTS-a vrše službenici PJ Marketing, koji obzirom na ogromnu emisionu pokrivenost koju RTS ima, i nemaju baš mnogo posla da dodju do svojih klijenata. Jednostavno, oglašivači dolaze sami, jer se reklama na RTS- u vidi odmah u čitavoj Srbiji, a može i van.
Ipak, ono što je zanimljivo, i što se kao pojava može smatrati u poslovnom svetu potpunim poslovnim promašajem, u RTS-u prolazi već godinama. Otvaranjem privatnih televizija, najveći i finansijski najmoćniji oglašivači direktno iz RTS-a usmeravani su godinama u druge televizije – konkurentske.
Na primer: kako je i reklamiranje novokomponovane muzike izuzetno profitabilno, doneta je uredba iz Ministarstva za kulturu (ministarke Nade Popović Perišić) da se ovakvo reklamiranje obustavi na Prvom i Drugom pogramu RTS-a, kako se gledoci ne bi »trovali« šundom i kičom. Tako su ove reklame našle sebi put na TV pink i TV Palma, kao i mnogi gledaoci. Čim je ovim televizijama porasla gledanost, povećalo se i interesovanje reklamnih oglašivača. I tako je marketinško klupko počelo da se odmotava u korist privatnih televizija, a na štetu RTS-a.
Neznanje, nemar, korumpiranost ili državna politika?
Nije teško zaključiti da su ovakvom politikom RTS-a, TV Pink, TV Palma i njima srodne televizije vrlo brzo mogle da se razvijaju i zaradjuju, dok je RTS stagnirao. Tako se i u periodu periodu 1998. –99. broj oglašivača na RTS-u, koji su bili u stanju da plate udarne reklamne termine pred Drugi dnevnik, sveo na samo dve-tri moćne kompanije.
Nakon oktobarskih promena 2000-te, Marketing RTS-a uvodi nov sistem pridobijanja klijenata – oglašivača. To su privatne marketinške agencije koje se pojavljuju kao posrednici prilikom ugovaranja posla ili kao zakupci »na veliko« reklamnog prostora. A najbolji reklamni prostor na »nacionalnoj televiziji« se dobija kada RTS, parama iz budžeta, kupi prava prikazivanja značajnih sportskih dogadjaja, Olimpijada, Svetsko fudbalsko, košarkaško ili vaterpolo prvenstvo i sl. Male televizije prava za te dogadjaje ne otkupljuju, jer su skupa, a izuzetak je bila Liga šampiona koju RTS nije hteo da kupi. Tako se posao isplatio maloj RTV B92, koja je našla stranog donatora.
Sada se logično postavlja nekoliko pitanja: Da li RTS prilikom prodaje reklamnog prostora mora da koristi privatne posrednike, s obzirom da sam RTS-a ima stručnu službu za te poslove?
Ili kako to da najbolji listing oglašivača imaju agencije koje su bukvalno juče ušle u taj biznis, dok se kao korisnik njihovih usluga i poslovnih veza pojavljuje Martketing RTS-a, koji u tim poslovima ima ubedljivo najdužu tradiciju (preko 40 godina)?
Da li služba RTS Marketinga radi ili ne radi, na generalnom direktoru je da to ispita, jer su službenici za taj posao već plaćeni(parama iz državnog budžeta)? Ovako ispada da ne rade, a dobijaju plate, pa se pride plaća i privatna agencija da im posao odradi.
S obzirom da je novac i imovina sa kojom JP RTS posluje u državnom vlasništvu, da li se na ovaj način deo državnih sredstva (nepotrebno) preliva u džepove pružaocima ovih usluga, koji se zovu - agencije za marketing i advertajzing (na srpskom- službe za prodaju u reklamu) i kojih je u Srbiji sve više iako je proizvodnje sve manje?
Nema sumnje, da je upravo tako. Još kada se zna (a zna se) ko su ljudi koji imaju taj privilegovan položaj da mogu da se u ovom unosnom poslu pojave kao zakupci i posrednici u ugovaranju, nije teško shvatiti smisao čitavog »poslovnog dila«. Mladi marketinški »stručnjaci« su zapravo pojedinci bliski novoj reformskoj političkoj eliti. Za političku podršku vlastima, na ovaj način njihovi politički zaštitnici odužuju im se davanjem eksluzivnih poslovnih dilova. U ovom slučaju na štetu države.
Zašto država nije zainteresovana da imenuje Nadzorni odbor u RTS-? Nadzorni odbor bi odmah video da Upravni odbor ne funkcionše i da u njemu sede ljudi koji niti znaju niti žele da znaju kako se državna imovina koja im je data na upravljanje koristi - da li se troši ekonomično, funkcionalno, u skladu sa zakonom ili se razbacuje.
Nadzorni ili Upravni odbor bi možda skrenuo pažnju generalnom direktoru na nesavesno poslovanje i rukovodilaca poslovnih jedinica. Jer, ovakvim nesavesnim poslovanjem RTS-u se nanosi značajna materijalna šteta, a to je krivično delo. Odgovornost svakog rukovodioca je pojedinačna, a Upravnog odbora kolektivna.
Ali, ni ovo nije sve. Zakon o javnim nabavkama koji je i donet da bi se zakonom uredila upravo komercijalna delatnost javnih preduzeća, nikako se ne primenjuje u RTS-u. A za sprovodjenje svih zakona nadležna je Vlada Srbije.
Nažalost, u opštem nefunkcionisanju državne uprave, korist imaju samo nemoralni pojednci, bliski pojedinim političkim strankama i uticajnim pojedincima.
Pošto je rad javnih preduzeća u nadležnosti Vlade Srbije, koja je ovde očito napravila propust, idealna je prilika da se ovim slučajem pozabavi i sam Predsednik Srbije, Boris Tadić, koji je takav svoj angažman i sam najavio. Za početak dovoljno bi bilo da nam bar on otkrije ko je u ovom trenutku najveći zakupac (mimo Zakona) i profiter (na štetu države) reklamnog vremena u JP RTS, posebno u udarnim sportskim programima. Tu je, naravno, uključen i vaterpolo, a Predsednku će od pomoći biti što je i sam jedno vreme bio predavač političkog advertajzinga na jednom fakultetu.
Bio bi to veliki plus za Predsednika i njegovu Narodnu kancelariju.



Tekst je sa malim skracivanjem objavljen u dnevnom listu
»Politika«, 6.novembra 2004.

DESET RAZLOGA PROTIV PREDLOGA ZAKONA O RADIO-DIFUZIJI

NAPOMENA:

Ovaj tekst napisan je jula 2001. i prosledjen tada nekolicini poslanika iz DOS-a i Odborima za informisanje i kulturu DSS i Demokratskog centra i DS. Posalala sam ga lično na mejl i Borisu Tadiću i Žarku Koraću. Niko nije reagovao.
Ovaj tekst ni jedan medij nije hteo da objavi, a autor teksta je tada bila član Demokratske stranke. Tekst sam na kraju zalepila na oglasnu tablu RTS-a gde sam tada radila. Evo šta sam tada zamerala Predlogu Zakona o raiodifuziji i šta predlagala:

***
Naravno da je Zakon u oblasti radio-difuzije neophodan. Poznato je kakav haos vlada u toj oblasti i apsolutno je nophodno sprovesti red. Ipak ono što je problematično u predlogu Zakona je način na koji treba da se izvrši transformacija RTS-a.
Zanimljivo je da u pisanju ovog zakona nije učestvovao niko iz RTS-a , već samo nevladine organizacije i nezavisni mediji. Samim činom pisanja ovakvog zakona njegovi akteri aktivno učestvuju na poličkoj sceni, iako se u izbornu političku borbu nikada nisu uključili. Predvodnik tih nevladinih grupacije je svakako NUNS. Stavovi o političkoj nezavisnosti novinara sa jedne strane i pisanje zakona sa druge ( što je inače posao političara), svakako predstavljaju presedan.
Takođe je neobična intenncija zakonopisaca da se Savezno ministarstvo telekomunikacija razvlasti sopstvene nadležnosti, a ingerencije političara prenesu na ljude koji nemaju izborni legitimitet.
Ipak pođimo redom u maloj analizi predloga koje nudi novi Zakon o radio –difuziji, a koji se već uveliko promoviše u medijima iako je mesto za promociju zakona parlament.

1. Nije problem što će se televizijski program RTS-a svesti na dva kanala (radijski takođe) jer i sada se jedva pravi i jedan 24 časovni program, a kamoli tri. Ali koliko će programa emitovati RTS na svoja dva TV i dva radijska kanala stvar je uredničke koncepcije. Program je skup emisija utvrđenih rasporedom emitovanja koji utvrđuje glavni urednik i rukovodstvo kuće. Može se emitiovati i pet programa i to na samo jednom kanalu. Naravno svaki bi pokrivao određenu satnicu. To nisu stvari koje treba da reguliše zakon. Zakonopisci izgleda da ne poznaju stručnu terminologiju.

2. Zakon ne treba da propisuje RTS- u koliko će biti zaposlenih jer to znači da mu se ograničava mogućnost širenja kapaciteta i programskih i tehničkih. Svaka TV ima pravo da se razvija. O broju zaposlenih i razvoju sistema odlučuje isključivo generalni direktor uz saglasnost UO. Svaki sposoban direktor trudiće se da ima što veću i moćniju televiziju.


3. Zakon predviđa da RTS bude nezavisan Javni informativni servis, a ne državno Javno preduzeće čiji rad će kontrolisati političari.
Ko bi bio vlasnik i kako bi se kontrolisala javna imovina? Ko bi je štitio od krađe i zloupotreba? Javna imovina kako je zamišljaju zakonopisci je zapravo društvena imovina. Nasuprot ovome Zakon o privatizaciji predviđa upravo ukidanje takvog tipa imovine, te bi transformacija RTS-a u Javni servis bila vraćanje na prevaziđenu društvenu svojinu. Ako bi DOS prihvatio ovaj Zakon, DOS bi tu bio potpuno kontradiktoran u svojim namerama u privatizaciji društvene imovine.
Može li se državna imovina, pa čak i Javna društvena dati na upravljanje takozvanim »nezavisnim novinarima«? Nezavisan je samo onaj novinar koji raspolaže sopstvenom imovinom, koji je vlasnik sopstvenog glasila. Pogotovo je diskutabilno da se državna imovina daje na upravljanje ljudima koji nemaju nikakav izborni legitimitet. Građani su kao vlasnici javne imovine upravo glasali za političare dajući im na taj način poverenje da upravljaju. Javnim preduzećima. Građani nisu glasali za novinare i javne ličnosti. Nestranački UO bez Nadzornog odbora i bez kontrole parlamenta, tj. političara koji su legitimno izabrani da upravljaju državnom imovinom je politički neprihvatljiv jer ne odražava demokratsku volju građana. Svaki posredni tj. delegatski sistem izbora UO, Regulatornog tela i Gen. direktora kako predvidja Zakon je zapravo udaljavanje rukovodeće strukture RTS-a od građana tj. vlasnika javne imovine. Time se i prostor za krađu i zloupotrebe proširuje, a nije tajna da se na RTS-u oduvek lepo tezgarilo i kraduckalo.

4. Politčki je neprihvatljiv predlog o takozvanom Radio-difuznom savetu koji bi se nalazio izvan (ili iznad) Ministarstva, pri čemu bi Ministar bio samo izvršni servis koji bi tom »Regulatornom telu« raspisivao javne konkurse za dodelu frekvencija. Takav Savet može da bude samo pri Ministrstvu, a nikako izvan (ili iznad njega). Samo političari izabrani od naroda mogu upravljati delatnostima koji su od strateškog značaja i posebnog interesa za državu. Ministarstvo za telekomunikacije zato i postoji da bi određivalo kome će dati koju frekvencu i pod kojim uslovima. Taj legitimitet ministar stiče kao pripadnik političke grupacije koju je narod na izborima izglasao.


5. Ne može »apolitično« regulatorno telo (Savet) da se bavi ispitivanjem porekla imovine gradjana koji podnesu zahtev za dodelu frekvencija. To može samo Vlada da čini preko ovlašćenog Suda. Neće valjda novinari i tzv. stručnjaci za radio-difuziju da daju naloge policiji i sudijama da se bave ovakvim ispitivanjima.


6. Ako se državna TV transformiše u nezavisnu, od koga će novinari u njoj biti nezavisni? Od države? Od političara? Od građana?
Da bi nešto bilo nezavisno i kao takvo funkcinisalo, treba da postoji i nešto što je zavisno te se u sukobu mišljenja i stavova obe strane (provladine i nezavisne ) građani mogu opredeliti za svoj stav. To i jeste demokratija. Svaka vlada treba da ima svoje glasilo.
Samo jedan medijski stav, takozvani »nezavisni«, vodi nepogrešivo u staro dobro jednoumlje. Niko nije imun od toga pa ni NUNS. Njihovi »etički komiteti«, »komisije i komesari za istinu«, ideje o novinarskim licencama i sl. najbolje ilustruju mentalni sklop ljudi koji bi da sve drže pod svojom »nezavisnom» kapom. Nije zloupotreba RTS-a počela kada je Milošević došao na vlast da bi smo se sada sa nostalgijom sećali stare dobre komunističke TVB.
Nažalost, mi i danas imamo samo jednu školu novinarstva , a to su bivši komunistički prorežimski novinari. Novi, zaista nezavisni novinari tek treba da stasaju, a to će biti kada Srbija bude toliko bogata zemlja u kojoj će se za jedno novinarsko istraživanje zaradjivati dovoljno da se bude nezavisan novinar. Danas u Srbiji ne postoje takvi novinari već se oni bivši režimski koji su sada plaćeni od raznih nevladinih (uglavnom stranih) organizacija zovu »nezavisnima«.


7. Vlada bez svog državnog glasila u politički turbulentnom društvu je jadna vlada koja će stalno morati da se dodvorava ovakvim »nezavisnim » novinarima. Naravno svaka kontrola od strane Vlade koja bi se vršila nevidljivim kanalima, gde bi nezavisni Javni servis to bio samo formalno, potpuno je nepotrebna i opasna. To će kad- tad dovesti do sumnje građana u njenu objektvinost, do političkih smicalica, stranačkih lobiranja novinara, mešetarenja i sl. Već sada se neke male stranke iz DOS-a žale da nemaju dovoljno pristupa na RTS, a opozicija je po pravilu nezadovoljna. RTS i danas emituje političke »specijalke« sa temama koji pogoduju isključivo aktuelnoj vlasti. Čemu onda ta igra skrivalice iza nezavisnog javnog servisa?


8. Nema razloga da u državnom RTS-u UO ne bude politčki. Rad UO RTS-a mora bit javan i u njemu treba da sede predstavnici svih političkih grupacija koje imaju poslanike u Parlamentu. Pored toga RTS treba da ima i Programski savet sastavljen od uglednih javnih ličnosti, ali i običnih građana. Nadzorni odbor je takođe neophodan.


9. Najzad, Zakon potpuno zaboravlja umetničku produkciju na RTS-u , a to su igrani i dokumentarni program. To je rešeno stavom da treba »podsticati nezavisne produkcije«.
Samo onaj ko nikada nije probao da snimi igrani film ili dramu u nezavisnoj produkciji može za to da se zalaže. Produkcija igranog programa je toliko skupa da to kod nas može da realizuje samo moćna državna televizija. Najbolji dokaz je činjenica da ni jedna druga TV u Srbiji ( pa ni TV Politika koja je koncentrisala najveći kapital) nije u stanju da ga pravi. Cena jenog reklamnog spota na Zapadu kreće se i do milion dolara. Snimanje najjeftinije TV serije košta nekoliko miliona dolara. Najjeftiniji igrani film kod nas košta milion maraka. Čak ni reditelj sa svetskim renomeom kao što je Kusturica nije mogao da snimi svoj film »Podzemlje« bez pomoći RTS-a. RTS je najveći koprodukcijski partner u domaćoj kinematografiji. Kao Javni servis bez finansijske pomoći države i pod »nezavisnim« rukovodstvom novinara on to više ne bi bio. Stranci nikada nisu i nikada neće finansirati domaću umetničku produkciju pošto već imaju sopstvenu. Finansiraće samo našu distributivnu (radio-difuznu ) mrežu da bi se njihova produkcija mogla lakše probiti na naše kulturno tle. I sam potpredsednik Vlade g. Korać izjavio da bi na RTS-u kao javnom servisu voleo da gleda seriju »Opstanak«, a to je upravo strana produkcija. Jedan od najvažnijih ciljeva poslovne politike BBC- ija je i stav da »prikazuje britanske talenate i produkcijski dar svetskom gledalištu, a da istovremeno privuče sebi najbolje proizvodne talante iz čitavog sveta«. Baš to piše u poslovnoj politici BBC – ija (dostuna je na internetu). Poslovna politika RTS-a još nije definisana.

10. Ograničavanje komercijalne delatnosti RTS-u je takodje pogubno za Kuću. Tačno je da BBC koji funkcioniše kao javni servis zato što ubire pretplatu nema reklame ne svom programu, ali zato obavlja izuzetno moćnu komercijalnu delatnost. Način na koji to čini BBC je nama nedostupan, a on to radi preko svoja tri finansijski nezavisna preduzeća (subsideries) »BBC Worldwide Ltd«, » BBC Resources Ltd« i »BBC Technology Ltd«. Šta oni rade i kako posluju u ovom tekstu se ne može izlagati jer to traži mnogo prostora, ali pomenuću samo da su u protekloj godini ostvarili bruto komercijalnu dobit od 513 miliona funti. Inače UO BBC- ija imenuje kraljičin Savet, BBC ima oko 24 000 zaposlenih i ubire godišnje od pretplate preko 2 milijarde funti. Britanija ima preko 50 miliona stanovnika, visok standard itd. Oni mogu da se zovu i Javni servis, ali u suštini to je državna televizija koja ima za cilj da širi svoj programski uticaj, svoju kulturu, jezik i finansije po čitavom svetu. BBC je pre svega International corporation. To je sasvim u skladu za ekspanzionističkom državnom politikom V. Britanije. Inače čitav sistem BBC je centralizovan sa koncentrisanim kapitalom. Naš Zakon o radio -difuziji predvidja upravo decentralizaciju RTS-a (odvajanje RTV Novi Sad) To je potpuno nepoznavanje svetskih produkcionih tendova, a pogotovo je pogubno kada je u pitanju ovako mala zemlja i malo tržište.

RTS treba da bude pre svega složen produkciono- emisioni sistem u čijem sastavu će biti i Informativni program. RTS ne treba da bude samo novinarska kuća tj . javni informativni servis čiji će se rad meriti Dnevnikom u 19.30 dok će sve drugo biti popuna programa između dva Dnevnika i ostalih informativnih emisija. To je stara koncepcija, a Nova RTS bi trebala da se promeni baš u tom smislu. Novi zakon o radio – difuziji upravo sputava takvu promenu i vraća RTS na sistem funkcionisanja stare komunističke RTB i RTVNS.

Ivona Živković,
RTS

EVROPSKI STANDARDI NA NAŠ NAČIN

Politika,18.08.2003.

O MANJKAVOSTIMA ZAKONA O RADIODIFUZIJI


Jedna od najvažnijih preporuka Saveta Evrope eksplicitno nalaže da se u Zakon o radiodifuziji ugradi mehanizam koji će garantovati opoziciji isto onoliko vremena na programu za iznošenje kritika na rad vlade - koliko ima i vlada za iznošenje svojih stavova. Dakle, javni servis po evropskim standardima nije definisan kao apsolutno nezavisan medij, već kao medij koji je nezavisan od pojedinačnih političkih i ekonomskih uticaja. Pluralistički pristup političkim temama mora se zakonskim normama precizno definisati i mediji na njegovo poštovanje naterati pod pretnjom sankcijama

Piše: Ivona Živković [*]

Prošlomesečna poseta našoj zemlji Petera Šidera, predsednika parlamenta EU, kao i objavljivanje izveštaja MKG ponovo su skrenuli pažnju vlasti i javnosti na neophodnost usklađivanja medijskih zakona sa standardima EU. S obzirom na to da je Zakon o radiodifuziji rađen pune dve godine, upravo sa namerom da se postigne ta usklađenost, postavlja se pitanje šta sad nije u redu.
Ipak, neusklađenost se može uočiti sa dokumentom Preporuke Komiteta ministara SE o radu elektronskih medija. Šta kažu dokumenti EU?
U zakonskom okviru svake države - članice moraju se nalaziti jasno definisani kriterijumi za dodelu dozvola za emitovanje programa. Toga u našem Zakonu o radiodifuziji nema. Umesto kriterijuma stoji (čl.53) da tek po podnetim prijavama na konkurs Agencija za radiodifuziju treba da "utvrdi i objavi nediskriminatorske, objektivne i merljive kriterijume odlučivanja".
Ovo znači da svaki konkurs može imati različite kriterijume. Nije definisana ni procedura koja se sprovodi u slučaju da dva ili više kandidata ispune kriterijume, što takođe mora biti uneto u Zakon. U nekim zemljama se ovo rešava javnim žrebanjem, a negde javnom aukcijom. Naš Zakon (čl 53) predviđa da se u ovom slučaju prednost daje onome ko "pruža veću garanciju da će doprinositi većem kvalitetu (?) i većoj raznovrsnosti programa", te će Savet Agencije "uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave u ostvarivanju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije utvrđenih čl. 3. istog zakona". Čl. 3. su inače definisana opšta načela Zakona koja svi emiteri valjda treba da ispune.
Ovakvim nejasnim definicijama Savet zapravo ima ogromno diskreciono pravo, što nije u skladu sa preporukama SE koje insistiraju na izričitoj zakonskoj preciznosti i jasnoći. Već iz ovoga jasno je zašto se prilikom izbora članova Saveta stvorila nervoza i nepoverenje.
Zanimljivo je da se ovakvim odredbama dezavuiše i preporuka SE da Savet ne sme ni na koji način da sugeriše programsku koncepciju potencijalnom kandidatu. Savetu je jedino dopušteno da sve sugestije i primedbe na rad medija iznosi samo naknadno. Prema tome, da li će neko na programu imati različite programske sadržaje ili samo crtane filmove ili sport, to je stvar procene prikazivača koji se isključivo rukovodi tržišnom potražnjom i niko ga u tome ne sme sputavati i uslovljavati.
S tim nije u skladu ni zakonsko rešenje po kojem članovi Saveta imenuju Upravni odbor "javnog servisa" (RTS), koji potom imenuju urednike programa. Na ovaj način Savet indirektno kreira uređivačku politiku jednog medija, što je po evropskim standardima nedopustivo.
Druga veoma važna preporuka je da Agencija za radiodifuziju mora imati Nadzorni odbor koji će nadgledati njeno poslovanje. Nadzorni odbor Agencije se mora baviti isključivo nadzorom nad finansijama i nad zakonitošću rada Agencije, a ne sme se uplitati u donošenje odluka na izdavanju dozvola. Zakon o radiodifuziji ne predviđa nikakav nadzor nad Agencijom. Bez Nadzornog odbora, praktično sva sredstva koja se od koncesija za emitovanje budu našla na računu Agencije biće na slobodnom raspolaganju članovima Saveta i Agencije. Zakonom nije precizno definisano ni na šta Agencija sme da troši te pare (da li može da kupuje stanove, automobile..., ili određeni deo treba da uloži u razvoj novih tehnologija) pa je prostor za trošenje, ali i za malverzacije ogroman.
Interesantna je i preporuka Komiteta ministara u vezi s finansiranjem javnih servisa gde se sugeriše kako da se "javni servis", koji se finansira sredstvima pretplate uključi u fer tržišnu utakmicu sa komercijalnim radiotelevizijama. Preporuka je da se sredstva iz pretplate ne mogu trošiti kao kapital za komercijalno poslovanje. Dotirani javni servis može da posluje komercijalno samo preko posebnog računa komercijalnog preduzeća koje može biti u "holding" sistemu sa "javnim servisom".
Ovo znači da se zarada komercijalnog preduzeća može trošiti na rad javnog servisa, ali se sredstva javnog servisa ne mogu trošiti za rad komercijalnog servisa.
U skladu sa tim BBC ima četiri servisa, među kojima je i javni servis, komercijalni servis, ali i državni servis. Ovaj poslednji namenjen za programe koji su direktno u službi spoljne politike Britanije. To je poznati Svetski servis BBC. Njegov rad se finasira preko ministarstva spoljnih poslova, a program određuje ministar.
U Zakonu o radiodifuziji nije predviđen rad državnih radio i televizijskih servisa koji emituju program za inostranstvo kao što je npr. Radio Jugoslavija, što je izuzetno štetan previd. Takođe, nije sprečeno korišćenje sredstava pretplate za poslovanje javnog servisa na tržištu i sticanje profita i pored privilegovanog položaja.
Istim dokumentom je naglašeno da građani moraju imati uvid u trošenje sredstava javnog servisa te se i u tu svrhu nalaže postojanje Nadzornog odbora. U ovom odboru mogu se nalaziti i poslanici, jer se radi o državnoj imovini. Zadatak Nadzornog odbora javnog servisa je da isključivo vodi računa o zakonitom poslovanju i trošenju sredstava i ne sme se uplitati u poslovnu i uređivačku politiku. Ni ovog u Zakonu nema.
Najzad, jedna od najvažnijih preporuka SE odnosi se na uređivačku politiku javnog servisa koja mora biti jednako dostupna i vladi i opoziciji. Eksplicitno se nalaže da se u zakon ugradi mehanizam koji će garantovati opoziciji isto onoliko vremena na programu za iznošenje kritika na rad vlade – koliko ima i vlada za iznošenje svojih stavova. Dakle, javni servis po evropskim standardima nije definisan kao apsolutno nezavisan medij, već kao medij koji je nezavisan od pojedinačnih političkih i ekonomskih uticaja. Pluralistički pristup političkim temama mora se zakonskim normama precizno definisati i mediji na njegovo poštovanje naterati pod pretnjom sankcijama.
Iz ovih nekoliko primera očigledno je da Zakon nije harmonizovan sa standardima EU. Zamagljivanje problema navodnim proceduralnim teškoćama u izboru članova Saveta Agencije i javna prepucavanja pojedinih aktera u ovom poslu samo su izgovor Vladi Srbije zašto se na uređenju radiodifuzije za tri godine nije mnogo učinilo.
Stoga je važno da se ovaj zakon što pre zameni novim. Eventualna brzopleta raspodela frekvencija koja bi usledila po ovom zakonu bila bi samo još jedna u nizu afera sa velikim brojem upravnih sporova i negodovanjem međunarodne zajednice.
[*] Reditelj u RTS-u

STA JE ZAISTA "GOVOR MRŽNJE" U MEDIJIMA?

LOŠE SHVATANJE “GOVORA MRŽNJE”



Glas Javnosti,
Januar 2002.


Kao što postoji opasnost od govora mržnje u javnim medijima, a na koje je u poslednjoj svojoj izjavi skrenuo pažnju ministar inostranih poslova Goran Svilanović, mora se skrenuti pažnja da postoji i opasanost od lošeg tumačenje pojma »govor mržnje«. Ono što se zove sloboda izražavanja misli, shvatanja, različitih ideja, pa i pravo na iznošenje ličnih stavova koji mogu biti i ekstremni, ne može se uvek podvoditi pod »govor mržnje«, pa čak i onda kada se kao posrednik u prenošenju takvih stavova pojavljuje državna televizija.
Da bi se ono što se podrzumeva pod »govorom mržnje« bolje definisalo bilo bi dobro pogledati šta o »govoru mržnje« kaže poznata advokatska kuća Covington & Burling, inače jedan od osnivača nevladine organizacije IREX, koja je pokrovitelj i finansijer svih naših nevladinih organizacija koje se bave »podsticanjem i osnaživanjem nezavisnih medija u Jugoslaviji«.
Pomenuta vašingtonska firma je piscima predloga našeg novog Zakona o radiodifuziji, koji predvidja i sankcije za »govor mržnje«, uradila jednu malu pravnu analizu pomenutog zakona. Američki advokati, izmedju ostalog, skreću pažnju i na sledeće:
“Zakonu služi na čast što mu je prvi cilj da obezbedi slobodu izrazavanja i pluralizam misljenja. Takodje je predvidjeno da se Zakon pridrzava principa koji preovladjuju u demokratskim društvima, da država i političke grupacije ne smeju uticati na program emitera, niti ga cenzurisati, garantujući time nezavisnost elektronskih medija, njihovih uredništava i novinara . Medjutim, Zakon takodje predvidja da je jedno od tri ključna ovlasćenja Radiodifuznog saveta suzbijanje programa koji sadrze “govor mrznje”. Ove odredbe se ne mogu uskladiti sa vrednostima navedenim u članovima 2 i 3 Zakona, niti sa ustavima i Evropske konvencije o ljudskim pravima (ECHR)….”

“Mana širokih ovlasćenja nadleznog organa da “suzbija” odredjenu kategoriju programa je u tome sto bi praktično svaki program koji se bavi rasnim ili etničkim pitanjima mogao biti definisan kao “govor mržnje”. To bi regulatornim organima dalo neograničena ovlasćenja – koja praktično ni ne mogu biti podvrgnuta preispitivanju – da naredjuju prethodnu cenzuru i kažnjavaju govor kojim je regulator nezadovoljan. Ta
vrsta odredaba bi, u rukama nepodesnog regulatornog organa, mogla izazvati ozbiljne povrede slobode izražavanja garantovane Ustavom Srbije, Ustavom SRJ i ECHR. Imajući posebno u vidu da se “sve sankcije na raspolaganju Radidifiznog saveta ” - uključujući novčane kazne i oduzimanje koncesije - mogu primeniti protiv “govora mržnje”, rezultat zabrane biće da će se radiodifuzne organizacije držati podalje od svake diskusije o kontroverznim temama.
To predstavlja preveliko ometanje slobode izražavanja garantovane članom 10 ECHR, a takodje predstavlja i slabu osnovu za ceo koncept nezavisnih medija u Srbiji. Evropski sud zauzeo je stav da vlada ne može zabraniti raspravu čak ni o kontroverznim i uvredljivim rasnim i nacionalističkim pitanjima. U Jersild v. Denmark ,19 EHRR 1 (1995), Evropski sud razmatrao je slučaj televizijske stanice koja je emitovala intervjue sa nekoliko zakletih rasista. Sud je ocenio da je država prekrsila član 10 kad je pokusala da spreči novinske organizacije da u sklopu novinskih izvestaja emituju rasističke poglede – iako rasistički govor nije zastićen članom 10 . Dajući takvu ocenu, Sud je naglasio da radiodifuzni mediji imaju obavezu da “saopštavaju informacije i ideje od javnog interesa” kako bi ispunile “svoju vitalnu ulogu javnog ‘psa čuvara’”, i da javnost ima pravo da prima takve informacije. Id at 31. Sud je u vise navrata pojasnio da “informacije i ideje od javnog značaja” podrazumevaju ne samo bezazlene ideje, već i one koje vredjaju, šokiraju i uznemiravaju.”

Dakle, ako se pomenuto izlaganje ministara Svilanovića odnosilo na neke izjave sveštenika Žarka Gavrilovića u kome on iznosi svoje lične stavove i svoje mišljenje o Jevrejima, a što je emitovano na državnoj televiziji YU INFO, onda se očigledno radi o pokušaju ministra Svilanovića da spreči iznošenje u javnost odredjenih nacionalističkih i vesrkih stavova koji se političkoj stranci, GSS kojoj ministar pripada, ne dopadaju.
Što se tiče televizije YU INFO, ona se očigledno već osetila kao krivac jer je dozvolila slobodu govora u društvu koje za tu slobodu još nije spremno. “Krivac” kome krivica još nije dokazana već se izvinio pomenutom narodu, pokazavši da će od sada pa nadelje sam sebe cenzurisati i tući po medijskim ušima svaki put pre nego što se odluči da u etar pusti pojedince da slobodno iznose svoja vesrka, nacionalna, i politička ubedjenja u skladu za

Ustavom Srbije. Nije li to već jedan korak unazad od proklamovanih ustavnih načela? Nema sumnje da jeste.
Kako onda zaista definisati govor mržnje? Američki advokati u nastavku svoje analize upravo daju preporuku domaćim zakonopiscima:
“Naša sugestija je da se u rešavanju ovog teškog i kontroverznog pitanja iskroji uska odredba koja bi uključivala tri momenta. Prvo, mora se ograničiti na govor koji konkretno podstiče akčiju slušalaca. Ovo je slično pristupu koji primenjuje Nemačka u odredbama o govoru mržnje, kao i pristupu drugih zemalja u regionu. Drugo, mora definisati govor koji hoće da spreči, kako se ne bi dogodilo da sav govor koji se odnosi na rasna ili etnička pitanja podlegne autocenzuri medija kojima je stalo da se ne izlože potencijalno onesposobljavajućim kaznama ili prethodnoj cenzuri. Treće, mora u većini slučajeva ograničiti primenu na kažnjavanje prekršaja zakonskih odredaba, a ostaviti prethodnu cenzuru samo za najteže prekršaje zakona (kakvi bi, recimo, bili planovi za objavljivanje identiteta i lokacija ratnih zločinaca).”
(...)
“U Nemačkoj su tri kaznene odredbe koje omogućavaju kaznjavanje govora mrznje usko formulisane i retko primenjene. U onih nekoliko slučajeva koji su gonjeni na osnovu tih odredaba, za dokaze je primenjen sledeći standard: “verovatnoća koja je zapravo izvesnost” (mit an Sicherheit grenzender Wahrscheinlichkeit), sto je standard nemačkog Krivičnog zakona. Stavise, svaka odredba bazirana je na tome da odredjeni govor “podstiče” akte, a ne na govoru samom. Odeljak 130 nemačkog Krivičnog zakona, na primer, nosi naziv “podsticanje naroda”, i kaznjava samo govor koji “remeti opsti mir” I zaista podstiče nasilne akcije.”
Čini mi se da bi se najnovijoj zabrinutosti ministra Svilanovića ipak pre moglo pripisati loše tumačenje jednog, kod nas, još nedovoljno definisanog pojma.



Ivona Živković,
Beograd

DA LI NAM JE POTREBAN SAVET ZA RADIODIFUZIJU?

SPROVESTI ILI POVUĆI ZAKON
/Sa neznatnim skracivanjem objavljeno u listu »Politika«,04.11.2004./


Piše: Ivona Žvković

Ovih dana Premijer Srbije, Zoran Živkovića, izjavio je da nam Savet za radiodifuziju, koji se kao tema već mesecima provlači kroz medije, nije potreban i da smo donošenjem Zakona o radiodifuziji, kojim se on osniva, malo istrčali pre vremena. Da li je Premijer u pravu ili nije, najbolje se zaključi ako se prethodno da odgovor na pitanje - ko je i zašto izmislio radiodifuzni savet?
Najkraće rečeno – to su predvideli u Komitetu ministara Saveta Evrope za medije i taj dokument u formi obavezujućih preporuka predstavili državama članicama EU. Razlog za ovo je što se usvajanjem »Konvencije o prekograničnoj televiziji« svim televizijama garantuje slobodan pristup ukupnom evropskom radiodifuznom prostoru, pa samim tim i tržištu.
Da bi se na tom moćnom tržištu održavali jedinstveni tržišni perincipi, postavljen je i jedinstven pravni okvir prema kome sve države članice treba da usaglase svoje zakone iz oblasti prikazivanja i emitovanja radio i TV programa.
Tako je u jedinstveni pravni okvir stavljena i odredba o obaveznom postojanju posebnih regulatornih organa koji će u svakoj državi članici sprovoditi i kontrolsati odredbe iz »Konvencijeo prekograničnoj televiziji«, pošto je to fizički nemoguće uraditi iz jednog centra za čitavu Evropu. Svaki regulatorni organ će na područiju sopstvene države vršiti nadzor nad svim prikazivačima radio i televizijskog programa po istom principu koji važi za celu EU i izdavati zainteresovanim televizijama i radio stanicama dozvole za emitovanje, na osnovu odgovarajućih zakonskih kriterijuma koje u skladui sa Konvencijom utvrdi svaka država članica.
Regulatorni organ je tako zamišljen kao garant za fer tržišno ponašanje svakog prikazivača i za poštovanje svih odredbi koje Konvencija propisuje.
Naravno, oni prikazivači radiotelevizijskog programa koji svoje radio signale ne prebacuju preko državne granice nisu u obavezi da se ovih odredbi pridržavaju.
Koliko mi imamo televizija spremnih da se uhvate u tržišnu utakmicu na području EU, gde je ukupna zarada protekle godine iznosila preko 50 milijardi evra Evrope?
Na žalost, naša trenutna pozicija kao potencijalnog učesnika na ovom tržištu je slaba jer mi nemamo audiovizuelni proizvod koji bi mogao da nadje veliki broj zainteresovanih kupaca. Postoji jedan broj naših iseljenika koji gledaju naše programe, ali se komercijalni efekat takvih prikazivanja više svodi na promovisanje nekih proizvoda (diskografskih sadržaja, promocija koncerata), kao i na plasiranje reklama za ono što se na tržištu Evrope može naći sa ovih prostora. Ali, to je uglavnom malo te se interes naših prikazivača ovde više zasniva na samoj prisutnosti i nečemu što se može nazvati zauzimanjem pozicija za budućnost. Svakako da je prepreka za naš jači nastup u prodaji programa i u našem lokalnom jeziku, ali pre svega je problem u kvalitativno i tehnčki izuzetno slaboj produkciji.
Najveću dobit naši komercijalni TV prikazivači ostvaruju od plaćenih reklama za domaće tržište. Naravno tu se u ponudi programskih sadržaja najviše koriste strani audiovizuelni proizvodi, od kojih se neki (kao latinoameričke serije) kupuju po zaista bagatelnoj ceni, i oni najčešće i održavaju gledanost komercijalnih televizija kod nas. Ali to se ne može ponuditi i Evropi.
A čak i kad imamo naš proizvod, za komercijalni nastup na stranim tržišma potrebno je praviti ugovorne poslove sa drugim stranim prikazivačima, koji su mnogo više odomaćeni na tom tržištu i obično »pokupe kajmak« u podeli dobiti od zajedničkog nastupa. Mi platimo pravo prikazivanja kod stranog prikazivača, a oni dopune program reklamama. To je slučaj emitovanja našeg programa na području SAD i Australije gde je naših iseljenika najviše i gde se naši programi, ma kakvi bili, rado gledaju. Na žalost zarada za naše prikazivače nije tako velika kao zarada jakih TV kompanija sa moćnom sopstvenom produkcijom i jakim dopisničkim mrežama koje pokrivaju čitav svet. A mi te ambicije za sada nemamo.
Ipak, naše opredeljenje za pristupanje Evropskoj Uniji samo po sebi nameće da takve ambicije ipak postoje, jer niko ne ulazi u EU da bi nešto dobio (tamo se ništa ne dobija), već da bi prodao i zaradio. Za to tržište se moramo pripremiti, jer njegova otvorenost znači da će i strani prikazivači, bez ograničenja, zapljusnuti i našu zemlju, kao što nas sistematski već godinama »kulturno ispiraju« svojim filmovima i serijama.
Naš nastup na EU tržištu traži da podignemo naš proukcioni nivo, te da za njegov kvalitet koncentrišemo neophodan kapital, umesto što TV programe srozavamo i od naših nazovi televizija pravimo radio koji se gleda.
Sve to treba da reši strategija razvoja radio i televizijske delatnosti u Srbiji. Tek sa jasno utvrdjenim željama, ali i objektivnim mogućnostima, donosi se zakon će koji u praksu sprovesti zacrtane planove i postaviti kriterijume za sve one koji žele da se bave televizijom. To podrazumeva i tranzicioni period od najmanje dve do tri godine, da se naši prikazivači, emiteri i proizvodjači TV programa razviju u tom pravcu (koji to budu mogli). Onda im se izdaju dozvole za emitovanje. Kada postoje definisani kriterijumi, savim je svejedno ko sedi u Savetu, jer on samo formalno izdaje dozvole. Pošto nema ni strategije, nema ni kriterijuma.
To jeste posao koji treba da radi država, a ne nevladine organizacie koje mogu biti instruirane i finansirane za lobističke poslove od strane tržišnih konkurenata. A da je takovog lobiranja bilo i kod nas najbolje potvrdjuje ostavka Djovanija Porte, šefa odeljenja za medije pri OEBS- u Beogradu, kao i zauzimanje tržišnih pozicija u oblasti kablovske televizije od strane Sorosa.
Naša država za protekle tri godine uspela je samo da izglasa Zakon o radiodifuziji, koji koji čitavu ovu strateški važnu oblast stavlja u nadležnost grupe gradjana tj. Saveta, izabranih po merilima nekih nevladinih organizacija.
Naravno, nepogrešivih i nepotkupljivih članova za Savet možda i nema, ali je za Premijera Živkovića problem što je Skupština Srbije Zakon o radiodifuziji već donela, a Vlada ga ne sprovodi. Zato se mora povući ili Zakon ili Vlada.
A na pitanje: da li nama treba radiodifuzni savet, odgovor je - za sada ne, ali u pespektivi da. Na pitanje da li neko treba da odgovara što ovaj posao nije odradjen do kraja, odgovor je uvek potvrdan.

ULOGA REGULATORNIH ORGANA U OBLASTI RADIJA I TELEVIZIJE

Ivona Živković


KAKO SE BIRAJU ČLANOVI UPRAVNOG DELA (SAVET) REGULATORNOG ORGANA?



Ujedinjena Evropa u osnovi svog ujedinjena ima, pre svega, ekonomski inters svojih clanica koji proizilazi iz prosirenja trzista u svim obalastima, pa i trzista audiovizuelnih proizvoda. Da ovo trziste nije zanemarljivo govori da je ukupna zarada evropskih kompanija koje se bave prikazivanjem radio i televizijskog programa od 44.7 milijardi evra u 1997. godini porasla na 72 milijarde u 2000, sto je prosecan godisnji rast od 11.9%. Najveci porast zarade je ostvaren od reklama i telekupovine(33.7 %),a od pretplate licenciranih kanala (22,8%). Sa druge, strane uvodjenje digitalne tehnologije stvorilo je ogromnu konkurenciju u oblasti digitalnog emitovanja te je doslo do znacajnih potresa i gubitaka na trzistu.
Upravo je digitalna tehnologija emitovanja radio i televizijskog programa(preko satelita i Interneta)poslednjih pet godina u takvoj ekspanziji da je cak i ogromno evropsko trziste postalo tesno za broje ucesnike u ovoj utakmici, a postojanje drzavnih granica odavno nema nikakvog smisla. Pojava sve veceg broja TV kanala koji imaju za cilj da budu vidjeni sto sirem broju gladalaca, a sto je upravo svojstvo televizije kao globalnog medija, jos 1989. godine uzrokovala je da Savet Evrope donese posebnu konvenciju "Televizija bez granica". Ova konvencija, koja je kasnije prerasla u Direktivu "Televizija bez granica" i proizvela donosenje jos nekoliko drugih direktiva u oblasti prikazivanja TV programa, predstavlja osnovu na kojoj se danas zasniva i uskladjuje pravna regulativa iz ove oblasti medju drzavama clanicama cije radio i televizijske kompanije zele da se okusaju na ogromnom i profitabilnom evropskom trzistu.
U toj nameri je Komitet ministra Saveta Evrope u oblasti medija izdao poseban dokument sa nazivom "Preporuke u oblasti prikazivanja radio i televizijskog programa" kojim sugerise svim Drzavama clanicama kako da svojim zakononima regulisu ovu oblast i ujednace u odredjenim pravilima ponasanja sve prikazivace (broudkastere) audiovizuelnih sardzaja.
Tako se na osnovu clana 15b Statuta Saveta Evrope u Preporuci br. 23 (2000) sugerise da vlade drzava clanica treba da ustanove posebne regulatorne organe za oblast prikazivanja radio i televizijskog programa.
Uspostavljanje regulatornog organa za oblast prikazivanja radio i televizijskog programa, kao i za oblast telekomunikacija, nije nikakva originalna evropska tvorevina vec kopija americkog pravnog sistema koji se sa komercijalnim radio i televizijskim stanicama suocava jos od 1920. godine, a vec 1934. osnovan je prvi regulatorni organ za ovu oblast, FCC (The Federal Communications Commission).
Za razliku od komercijalnih radio i televizijskih stanica u SAD, evropske drzave su dugo negovale slozene sisteme drzavnih radiotelevizija, koje se danas sve vise ogranicavaju u svom poslovanju na delatnost "javnog servisa", dok se privatne sve vise sire i udruzuju vodjene profitom na novonastalom velikom evropskom trzistu. Nasa zelja da postanemo clanica EU dovela nas je u poziciju da i sami prihvatimo neku vrstu zakonodavne harmonizacije po preporukama SE. Zakon o radiodifuziji se na tim nacelima i zasniva.

Pre svega regulatorni organ ima za cilj da izdaje dozvole za emitovanje programa komercijalnim radio i televizijskim stanicama, te posebnim nadzorom nad njihovim radom osigurava fer i slobodno trzisno poslovanje. Takodje, izdaje posebne programske i tehnicke kodekse. Pod "programskim kodeksima" ne smatra se mesanje u uredjivacku politiku prikazivaca, koji je apsolutno slobodan, vec samo nadzor nad onim programskim utvrdjenim pravilima koja su data Direktivom. To su izmedju ostalog, neophodnost zastite maloletnika, etnickih i nacionalnih manjina, verskih sloboda, kao i zabrana reklamiranja pojedinih proizvoda i usluga. Takodje, regulatorni organ postupa po zalbama na rad odredjenih ucesnika u ovom poslu.
Pored nadzora nad radom komercijalnih radio i TV stanica regulatorni organ se bavi i nadzorom rada "javnih servisa", ali samo u onom delu gde oni posluju komercijalno, a to su po Preporukama Saveta Evrope posebna preduzeca u okviru "holdinga" drzavne RTV korporacije ili kompanije, koja se ne mogu finansirati sredstvima od pretplate gradjana ili iz budzeta.
Regulatorni organ ne sme vrstiti nikakav uticaj na rad "javnih servisa", posebno kada je u pitanju uredjivacka politika, jer je nacin prikazivanja programa "javnih servisa" odredjen posebnim dokumentima, kao i Direktivom.
Dakle, po Preporukama SE, nas Savet za radiodifuziju ne bi trebalo da imenuje ni upravni odbor, ni generalnog direktora RTS-a tj. "javnog servisa" jer bi na taj nacin indirektno kreirao uredjivacku politiku.
Regulatorni organi jos moraju biti nezavisni od spoljnih uticaja, bez sukoba interesa pojedinih clanova, a pored rukovodeceg tela (Saveta) tu treba da posluju jos mnoge druge strucne sluzbe. Ko ce i kako te strucnjake vrednovati, kako ce ih i u kom broju zaposljavati, i kako ce se nad strucnim timovima ostvarivati autoritet clanova Saveta koji nisu strucnjaci, takodje bi moralo da bude ugradjeno u Zakon.
S obzirom na nacin finansiranja regulatornog organa, koji takodje mora biti nezavisan o centara politicke i ekonomske moci, ali i obzirom na ogroman uticaj koji ce njegov rad imati, Savet za radiodifuziju ima izuzetnu odgovornost za svoj rad. Da bi se clanovi Saveta ucinili odgovornim, jer ne mogu odgovarati sami sebi, potrebno je da njihov rad bude pod necijim nadzorom. Taj nadzor se sme vrsiti samo u delu finanijskog poslovanja i zakonitosti njegovog rada. Ovaj nadzor se moze vrsiti samo a posteriori.
Na zalost, nas Zakon o radiodifuziji ne predvodja nikakav nadzor
nad Savetom za radiodifuziju, pa moze lako doci do neodgovornosti u donosenju odluka.

KAKO SE BIRAJU CLANOVI UPRAVNOG DELA (SAVETA ILI KOMISIJE) REGULATORNOG ORGANA?

U nekim drzavama clanovi Saveta su strucnjaci iz oblasti radija i televizije i to iz oblasti proizvodnje, prikazivanja i emitovanja, koji taj posao rade profesionalno, pa se zato njihovo imenovanje vrsi najcesce od strane vlade ili skupstine. U drugim zemljma se smatralo da clanovi Saveta treba da reflektuju sire drustvene interese pa se u njega bira daleko veci broj clanova koje delegiraju razlicita udruzenja gradjana. Ovako izabrani clanovi Saveta nisu strucnjaci i ne rade puno radno vreme.
U SAD, 5 clanova FCC -a posavlja direktno predsednik SAD, a potvrdjuje ih Senat. Mandat im je pet godina, a najvise tri mogu biti iz iste politicke partije. U Velikoj Britaniji ITC ima 10 clanova koji su strucnjaci i imenuje ih Ministar za kulturu, sport i medije. U Hrvatskoj "Vijece za radio i televiziju", sacinjava devet clanova prosvetnih, kulturnih, vesrkih i strucnih redova, a imenuje ih Zastupnicki dom Hrvatskog Sabora na predlog Vlade. U Sloveniji sedam clanova veca imenuje Skupstina na predlog raznih drustvenih organizacija (tri kandidata iz oblasti prava, telekomunikacija i informatike predlaze Univerzitet, jednog iz oblasti audiovizuelnih deletnosti predlaze Komora za kulturu, a privredna komora daje kandidata iz oblasti privrede. Novinarsko udruzenje daje jednog iz oblasti novinarstva i komunikologije).
Postupak njihovog izbora mora biti veoma jasno definisan zakonom, a takodje i postupak njihovog razresenja. Dakle, procedura moze biti razlicita od jedne do druge drzave, ali kakva god bila mora biti definisana zakonom.
Zanimljivo je da u nasem Zakonu o radiodifuziji ne postoji precizan postupak izbora, te se ne zna kako se na kojim organima i po kojim statutarnim odredbama pojedinih udruzenja gradjana clanovi predlazu i izglasavaju. Definisan postupak nije dat ni kada su u pitanju predlozi vlada (republicke i pokrajnske). Nejasno je i kako republicka skupstina predlaze kandidate. Zanimljivo je da su istim zakonom posebno istaknuta pozeljnost udruzenja gradjana koja se bave ljudskim pravima, ali ne i udruzenja specificnih televizijskih delatnosti kao i predstavnici kojima je blisko trzisno poslovanje.
Takodje je znacajno napomenuti da je u vreme donosenja naseg Zakona o radiodifziji konsultovano nekoliko stranih institucija. Tako je jedna advokatska kancelarija iz SAD (Covington and Burling) , citajuci predlog Zakona sugerisla da se pri izboru clanova Saveta prednost da nevladinom sektoru, ali da se oni biraju dvotrecinskom vecinom u parlamentu kako bi se pri izboru kandidata ugradila i volja opozicije. Ovo, takodje, nije ugrdjeno u Zakon..
Regulatorni organi iz oblasti prikazivanja se u opstem trendu konvergencije svih informacionih sistema svuda u Evropi objedinjuju. Tako su se u Velikoj Britaniji prosle godine sjedinili svih pet regulatornih organa iz oblasti radija, televizije, telefonije, radiokomunikacija i prikazivackih standarda (The Independent Television Commission, The Broadcasting Standards Commission, Oftel, The Radio Authority and The Radiocommunications Agency) u jedinstveni regulatorni organ OFTEL (Office for telecomunication). Njegov rad regulisan je kroz dokument Evropske Unije o telekomunikacijama takozvanu Belu knjigu (White Paper on Communications ). I Slovenija je objedinila telekomunikacije, radio i televiziju i PTT usluge.
Pocetak rada naseg regulatornog organa (Saveta) vec na samom pocetku obiluje raspravama i nesuglasicama neprimerenim za rad jednog ozbiljnog garanta trzisnog i fer nacina poslovanja u ovlasti radija i televizije. Cini se da je ideolosko shvatanje politike koja je sama sebi cilj i gde i dalje glavnu rec vode politikanti i sitne interesne grupe, tezak balast koji nas ocito jos opterecuje. Zato je mozda bolje umesto politikolozima, filozofima i pravnicima ovaj posao prepustiti televizijskim pragmaticarima, umetnicima i inzenjerima.



"Politika", 2002.

KAKVA JE BUDUĆNOST AUDIOVIZUELNOG TRŽIŠTA

MALA ŠKOLA TELEVIZIJE

Ivona Živković


*
Stvaranje pojedinačnih prenosnih veza koje se uspostavljaju prema želji korisnika, dovode do toga da digitalna TV prilazi svakom pojedinom gledaocu, a ne masi kao zemaljska analogna televizija. Novo tržište smešteno u globalnu informatičku mrežu samo će tražiti svog gledaoca jer će mreža biti otvorena za sve i tržište će biti dostupno svima.

**

Pojeftinjenjim tehnologije svako ko bude imao kameru i pristup informacionoj mreži preko optičog kabla, moći će da emituje neki svoj TV program.
Na tržištu će biti sve teže prodavati program. Profesionalna TV će morati mnogo da se razlikuje od amaterske.



KAKVA JE BUDUĆNOST AUDIOVIZUELNOG TRŽIŠTA


Namera naše zemlje da se priključi Evropskoj Uniji otvoriće nam pristup i na jedno veoma neobično i nama teško dostupno tržište. Bar kada je u pitanju prodaja naših proizvoda. Kupovina robe sa ovog tržišta odavno nam je bliska i neizbežna. Radi se o tržištu audiovizuelnih proizvoda.
Konvencijom o prekograničnoj televiziji EU, posebno Direktivom o televiziji bez granica, slobodan pristup ovom tržištu je zagarantovan svakoj državi članici. To omogućavaju papiri. A tehnologija koja se svakom danom usavršava i menja otvara i potpuno nove medije i stvara kompleksnije audiovizuelne proizvode.
Šta su ovi prozvodi? Pre svega televizijski programi sačinjeni od odabranih audiovzuelnih sadržaja uredjenih u zavisnosti od toga kome se nude na gledanje (konzumaciju) i sa kojim ciljem. Ono što gledalac kupuje plaćajući TV pretplatu za "javni servis" ili karticu za dekodovanje komercijalnih TV kanala koji nisu u javnoj radiodifuziji, su zapravo ti audiovizuelni proizvodi.
Osim javnih servisa koji sadrže opšte programske sadržaje, komercijalni TV kanali se sve više specijalizuju po svojoj ponudi tako da gledalac može veoma precizno da izabere samo ono što zaista želi da gleda. Onaj koga zanima isključivo fudbal moći će da gleda samo to, jer će u svakom trenutku na nekom kanalu imati fudbal. Oni koji ne vole sport imaju mogućneost da uvek gledaju sadržaje po svom ukusu. Kako pridobiti što više gledalaca i kako se prilagoditi ovakvo moćnom tržištu postaje sve veći izazov za učesnike u ovom biznisu. Potražnja je ogromna, ali i ponuda.




NOVE TEHNOLOGIJE DONOSE VELIKU ZARADU I JOŠ VEĆI RIZIK

Pre pojave digitalne tehnologije glavni izvor finansiranja komercijalnih televizija poticao je od emitovanja reklama i telekupovine raznih proizvoda, ali nova tehnologija uvela je i nove načine prodaje TV programa. Gledaoci danas neposredno kupuju audiovizuelnu robu na tri načina: plaćanjem RTV pretplate za takozvane "javne servise"; plaćanjem pretplate na kanale koji nisu u javnoj radiodifuziji već se emituju kodiranim signalom (pey per view TV, a što uključuje i posebne servise kao npr. TV on demand); kupovinom ili iznajmljivanjem nosača audiovizuelnog sadržaja (diskova i kaseta).
Poslednja istraživanja Auduovizuelne opservatorije Saveta Evrope pokazuju da se upravo direktnom prodajom audiovizuelnih sadržaja poslednjih godina ostvaruje i najvećia zarada TV kanala. Tako je zarada ostvarena od reklama u 1999/2000. godini porasla za 8,2 %; od telekoupovine za 21, 9 %, a zarada od izdavanja i kupovine DVD softvera 173,3%. Prodaja i izdavanje VHS materijala zabeležila je deficit od -6,7%,
O samoj veličini televizijskog tržišta u EU i visini sredstava koja se obrću najblje govore sledeći podaci: ukupna zarada svih televizijskih kompanija u 1997. godini bila 44.7 milijardi evra, a 2000. godine iznosila je 72 milijarde evra. To je rast od oko 11, 9 procenata. Največi porast zarade ostvaren je u delu telekupovine (33.7%,) a od pretplate zabeležen je porast od 22.8 %.
Od reklama se zarada uvećava godišnje 11.6 %, a od sponzorstva povećava za 14,3%. Ukupna zarada svih prikazivača porasla za 11,9 procenata u periopodu od 1997. do 2000. godine.
Nema sumnje da je poslovanje na televizijskom tržištu veoma unosno i da se obrću velike sume novca. Ali pojavom digitalne tehnologije emitovanja i snimanja konkurencija je postala sve jača, ponuda sve veća, pa su nastali i gubici. Prikazivači digitalnih "paketa" ušli su u žestoku konkurenciju koja je nekima donela deficit pa i bankrotstvo. Tako je sa startovanjem digitalnog emitovanja 1997. godine registovan profit od 344 miliona evra, a već 1998. donela im je deficit od 79 miliona evra, da bi se isti u 1999. popeo na 664 miliona. Krajem 2000. deficit je iznosio čak 1.555 miliona evra. Najveći gubitaši su bili nemačka kompanija za digitalno emitovanje Premire Meiden, zatim Stream i Telepiu u Italiji i ITV Digital u Velkoj Britaniji, koji je bankrotirao.
Najstabilniji sistem finansiranja i dalje pripada reklamama.


PROGRAM SE PRILAGODJAVA GLEDAOCU KAO POJEDINCU

Gde su problemi, kakva je budućnost tržišta audiovizuelnih proizvoda i kakve pouke iz ovoga možemo izvući za našu zemlju koja želi da udje na ovo moćno tržište?
Ono što u budućnosti televizija više nikada neće biti, to je "mas-medij". Vreme kada je 70 miliona ljudi 1967. godine sedelo ispred televizijskih ekrana i posmatralo prvi satelitski TV prenos u emisiji "Naš svet" (Mondovison), u kome su kao predstavnici Velike Britanije nastupili Bitlsi sa pesmom "Love is all you need", odlazi nepovratno u prošlost.
Globalizacija koja je u toku, briše državne granice u trgovini i telekomunikacijama, ali razdvaja gledaoce televizijskog programa. Televizija više ne objedinjuje pažnju milionskog gledališta Makluanovog "globalnog sela" koje u realnom vremenu deli istu kulturu i isti sadržaj. Sistem kablovskog prenošenja TV signala, mogućnost da korisnik sam izabere i programira vreme njegovog prijema na kućnm računarima i dekoderima omogućiće svakom vlasniku TV aparata da gleda odredjeni dogadjaj u vreme kada njemu odgovara, preko kablovskog provajdera i prikazivača koga sam izabere, a kojih već ima na stotine, na način koji sam izabere: sa reklamama ili bez njih, sa prevodm ili bez prevoda, iz jednog ili drugog ili trećeg ugla snimanja itd. Stvaranje pojedinačnih prenosnih veza koje se uspostavljaju prema želji korisnika, dovode do toga da digitalna TV prilazi svakom pojedinom gledaocu, a ne masi kao zemaljska analogna televizija. Novo tržište smešteno u globalnu informatičku mrežu samo će tražiti svog gledaoca jer će mreža biti otvorena za sve i tržište će biti dostupno svima.
Dogadjaji koji će biti zanimljivi milionskom gledalištu neće se više odredjivati u nekoliko moćnih TV centara koji otkupljuju autorska prava za njih, već će se svi dogadajaji i oni manje značajni lako naći na listi da budu plasirani milionskom gledalištu. Jer svaki korisnik prijemnog TV signala preko optičkog kabla može biti i njegov pošiljalac.

TELEVIZIJA KAO KUĆNA IGRAČKA

Biti na TV ekranu neće više biti privilegija izabranih, jer će svako ko kod kuće ima kameru, računar i pristup širokopojasnom internetu moći da emituje sopstveni TV program u globalnu mrežu. Gledaoci će mu biti svi na svetu koji preko kabla imaju pristup mreži.
Vreme poznatih TV lica koja su zaradjivala novac upravo svojom pojavom na ekranu biće prošlo vreme. Već sada svako se može slikati, svako može snimati kamerom, svako montirati svoj materijal, pisati svoje scenarije i sam režirati svoje emisije. Cene video kamera i ostale video opreme sve više postaju pristupačne prosečnom stanovniku Zapadne Evrope, Japana, Sjedinjenih Američkih Država, pa stižu i do nas. Svako može biti webcaster i cablecaster. Broadcasting preko zemaljske predajničke mreže i satelita korsitiće samo "javnim servisima" i najmoćnijim TV kompanijama.
Sjajno, reći će neko ko je odavno želeo da bude TV voditelj, ali ga nisu primili na audiciji. Sada će imati priliku da pravi spostvenu televiziju u svojoj kući. Sam će biti svoj urednik i slikaće se do mile volje. Slikaće i svoje prijatelje. Praviće sjajne žurke, sa puno mašte i snimiti ih da i drugi vide. Uzgred, prvi put će moći da pokaže svoj talenat za pevanje i igranje. Kada samo pogleda ko sve danas nije na televiziji. Sa novom tehnologijom kućna TV oprema će biti sjajna igračka.
Nema sumnje da će dalje pojeftinjenje tehnike biti idelana prilika i za sve koji žele da se televizijom bave profesionalno. Pomenimo da kod nas, u prilično osiromašenoj Srbiji, danas radi preko hiljadu radio stanica i pedesetak televizija. Analogno emitovanje koje traži čitav kanal da bi propustio jedan signal sprečava naše ambiciozne emitere da se još u većem broju prihvate atraktivnog posla.
Ipak mnogi su već primetili da iako se ne skidaju sa TV ekrana, samo po neki od njih imaju status TV zvezde koju ljudi sa ushićenjem presreću na ulici. Većina ih ne prepoznaje jer u obilju TV kanala ima mnogo i TV lica. U globalnoj mreži biće još teže.
Problem dakle, koji se postavlja pred svakog ko će odlučiti da ima svoju profesionalnu televiziju je kako biti gledan i kako gledaoce naterati da plate za to što gledaju?


PROFESIONALNA TV ĆE MORATI MNOGO DA SE RAZLIKUJE OD AMATERSKE

Nema sumnje, moraće mnogo da se razlikuju od amatera pre svega u kvalitetu i složenosti produkcije, u idejama koje moraju biti originalne, a ne imitacije vidjenog , ali i u odabranim sadržajima na svom prigramu kao i licima koja se tu budu slikala.
Naš nastup na evrospkom audiovizuelnom tržištu biće posebno otežan zbog nepopularnog jezika kojim govorimo. Ipak televizija je preuzela jezik filma, a film je odavno prevazišao govorni jezik jer ima sopstveni mnogo uverljiviji. Na žalost, izražavanje tim jezikom je veoma skupo. I iz ovoga se vidi da nastup na evropskom TV tržištu podrazumeva i velike investicije.
Naša država još nema strategiju razvoja radio i televizije. Ipak ono što ta strategija mora da sadrži je i sistem mera kojim bi se podigao kvalitet TV produkcije kod nas.
Drugi zadatak mora biti i otvaranje posebnog instituta za televiziju koji bi pratio sve trendove u ovoj oblasti te predlagao dalje pravce za razvoj ove delatnosti. Takodje bi se na vreme uočavalo kada se moraju izvršiti odredjene zakonske regulative koje se obavezno moraju menjati u skladu sa novim tehnologijama. To se na Zapadu odavno radi, a mi nedopustivo mnogo kasnimo.

Šta je televizija i koje se delatnosti pod ovim pojmom podrazumevaju

Ivona Živković

MALA ŠKOLA TELEVIZIJE
(Tekst je objavljen
jula meseca 2003.
u E Magazinu)


Kada se pomene televizija obično mislimo na program koji nam se dopada ili ne. Ili pomislimo na neko popularno "lice sa TV ekrana". Novinari televiziju zovu "elektronski medij", koji za razliku od štampanih pruža mogućnost izveštavanja sa mesta dogadjanja u realnom vremenu. Za razliku od radija novinarski tekst na televiziji "pokriva se slikom". Inženjeri elektrotehnike, medjutim, na pomen reči "televizija" misle na tehnologiju kojom se nešto snima i prenosi kao audio i video signal. Producenti pod pojmom "televizija" podrazumevaju pre svega organizacuju rada u proizvodnji programa. Reditelji u "televiziji" vide osmu umetnost koja ima svoj jezik i izraz. Šta je zapravo televizija i koji se sve poslovi pod ovim pojmom podrazumevaju?

Televizija obuhvata tri osnovne delatnosti: proizvodnja programa (production), prikazivanje (broadcasting) i emitovanje (transmission).

RADIODIFUZNI SERVISI
Mada je pojam radiodifuzije veoma širok i prektično znači svako odašiljanje radio signala, danas se sve češće koristi kao termin za oblast emitovanja tj. transmisije radio i televizijskog signala. Radiodifuzija televizijskog programa je poslednjih godina pojavom digitalne televizije u izrazitoj ekspanziji. No bez obzira da li je signal digitalan ili analogan emitovanje se vrši na tri načina: zemaljskim, satelitskimi i kablovskiim putem.

Emitovanje zemaljskim predajnicima i relejima obavlja se gradnjom posebne mreže emisionih stubova. Predajnici i releji čine emisonu mrežu koja je u stanju da pokrije najmanje 90% teritorije svake države. Stubovi se podižu na posebno odabranim lokacijama koje su dovoljno udaljene od stambenih zgrada i nalaze se obično na planinama sa kojih emitovani signali mogu da putuju bez fizičkih prepreka do releja i prijemnih antena. Stubovi, pa samim tim i predajnici postavljaju se u skladu sa prostornim planom svake zemlje, a postavljanje predajnika na stambene zgrade zabranjeno je po ekološkim standardima čitave zapadne Evrope. Zbog potrebe stalnog održavanja i otklanjanja eventualnih kvarova stubovi sa predajnicima moraju biti pristupačni i do njih treba da vodi asfaltni put koji se zimi čisti. Zato gradnja ovakve infrastrukturne mreže uopšte nije jeftina. U najvećem broju zemalja emisiona tehnika se zato privatizuje. Privatne kompanije se razvijaju i internacionalizuju pružajući tako usluge radiotelevizijskog emitovanja bez obzira na državne granice. Usluge emitovanja zakupljuju TV prikazivači (broadcasters) što im omogućava da svoje programe plasiraju na široko i otvoreno evropsko i svetsko tržište.

Ipak zbog ograničeng broja frekvencija domet na tržište stranih država ipak je mnogo isplativiji satelitskim emitovanjem i kablovskim distributivnim sistemima, pa se zemaljska radiodifuzija danas uglavnom korisiti za emitovanje programa javnih elektronskih medija (javnih servisa) analognim signalom.

Najveći broj ovih zemaljskih emisonih sistema i nastao je izdvajanjem u posebno preduzeće iz državnih radiotelevizijskih sistema i u većini zemalja Evropske Unije.
Tako se zemaljska radidifuzija analoognim signalom danas obavlja u Italiji preko kompanije "RAI Way", u Španiji to čini "Retavision", u Velikoj Britaniji "Crown castle" i "NTL", u Francuskoj "TDF", u Nemačkoj "Deutsche Telecom", Norveška ima "Norking", a Portugalija "Portugal Telecom". I Hrvatska je novim zakonom o Hrvatskom radiju i televiziji maja 2002. godine bila u obavezi ta transformiše poslovnu jedinici "Odašiljači i veze" i izdvoji je iz sistema HRT u posebno javno preduzeće. Grčka i Poljska još obavljaju javnu radiodifuziju preko sistema državne radiotelevizije ERT odnosno TVP. U Srbiji se najviše koriste stubovi RTS-a, ali i krovovi stambenih zgrada, terase privatnih stanova, vodotornjevi i sve što drugo što je visoko. Kvalitetnu infrastrukturu za predajničku mrežu za sada imaju samo RTS i Telekom Srbija. Ipak naš zakon o radiodifutiji nalaže da prikazivači koji su ujedno i proizvodjači programa imaju i sopstvene predajnike i stubove za zemaljsko emitovanje, što očito nije u skladu sa evropskim tendencijama.

Što se tiče digitalnog zemaljskog emitovanja koje u Evropi već 2010. treba da postane javna radiodifuzija već su se izdvojili posebni servisi. U velikoj Britaniji na tom projektu radi Freeview, a u Francuskoj TDF, u Nemačkoj DVB-T Projekt (Berlin-Brandenburg).

KDS i MMDS
Radiodifuzija putem kabla (KDS) sve više je zastupljena. Razlog je bolji kvalitet slike kao i mogućnost dvosmernog protoka informacije.

Problemi kod kablovskog distribuiranja TV slike su veliki ruralni delovi teritorije koji se ne mogu kablovima premostiti već se to čini kombinovanim sistemom zemaljskog i kablovskog emitovanja MMDS (Multichannel Multipoint Distribution System). Ovo su širokopojasni bežični sistemi koji se koriste i u prigradskim naseljima koja nisu pogodna za razvlačenje kablova i predstavljaju veliku uštedu, a daju kvalitetnu sliku.

Kako svaki kablovski sistem emitovanja ipak uključuje i zemaljski prijem signala preko podstanica, KDS se može koristiti za prijem digitalnog signala i njegovo konvertovanje u analogni pa čitavo naselje koje je iskablirano može primati program digitalnih servisa sa zajedničkom kutijom za konvertovanje. Ovaj način rada pogodan je svuda gde se još obavlja eksperimentalno emitovanje i gde gradjani još nisu kupili sopstvenii set top box za konverziju digitalnog signala ili digitalni televizor. KDS će zato narednih godina biti izuzetno popularan i kod nas kada se počne sa digitalnim emitovanjem TV programa.

Kablovski emiteri ili operateri se u skladu sa zakonima tržišta sve više integrišu te je primetna pojava da se u zemljama sa dužim stažom u kablovskom emitovanju čitava kablovska radiodifuzija obavlja preko dva ili tri najveća kabl operatora. U zemljama koje još nisu razvile
velike kablovske sisteme ovaj posao realizuje daleko veći brojh malih privatnih firmi.
U Velikoj Britaniji već su se izdvojili najveći kablovski operateri kao što su NTL i Telewest. U Francuskoj primat drže Est Videocommunication, France telecom Cable, NC Mumericable, Valvision, UPC France, NOOS. U Nemačkoj su prisutni Callahan Associates, Kabel Deutschland, ISH, Primacom, Tele Colombus, a u Italiji rade e.Biscom i Stream. U Španiji pored ostalih deluju Aunacable, Canarias telecom, Euskaltel, Menta, ONO.
Kod nas u Srbiji ima puno malih kabl operatera, ali većina ne zadovoljava neophodne tehničke parametre i čitava delatnost je još dosta konfuzna.


SATELITSKI PROVAJDERI
Najatraktivnije je ipak emitovanje preko satelita. Ovakvo emitovanje obuhvata najveći prostor, te je komercijalnim prikazivačima i najisplativije. I ovde se razlikuje javna radiodifuzija (free to view) koja je dostupna svima koji instaliraju satelitsku antenu, ili kodirani sistem emitovanja koji koriste televizijski kanali na koje se plaća pretplata (pay per view). Najveći broj satelitskih programa, bez obzira da li su kodirani ili ne, ipak stiže do gledalaca putem kabla te je saradnja kabl operatera i satelitskih emitera neizbežna.

Tako postoje brojni satelitski kanali namenjeni isključivo prikazivanju u inostranstvu, dok sa druge strane mnogi satelitski provajderi za emisione usluge prave posebne programske pakete sastavljene od specijalizovanih kanala i servisa, konvertuju ih u digitalni zapis i distribuiraju do kabl operatera koji ih preuzima i servira pretplatnicima svog KDS-a.
Ovi popularno nazvani "pakeri digitalnih servisa" u Italiji su danas RAISat, Stream, Tele+, u Velikoj Britaniji - BBC Digital, BSkyB, Reminescent TV Network, Zone Vision, a u Francuskoj AB Sat, Canal Satellite, TPS.

Načini emitovanja programa su raznoliki jer je tržište ogromno, i mada ponekad deluje prezasićeno, tehnologija pružanja raznih mulimedijalnih servisa kao "interaktivne televizije" i "TV on demand" i dalje se razvija.

BROUDKASTING
Za razliku od emitera koji samo obavljaju tehnički deo posla emitovanja audio i video signala, za izbor programa i njegov sadržaj brinu se prikazivači ondnosno broudkasteri. Prikazivač je taj koji dobija dozvolu da se bavi poslom prikazivanja televizijskog programa i za sadržaj snosi punu odgovornost. Prikazivač angažuje urednike koji treba da naprave izbor programa koji zadovoljava njegovu uredjivačku politiku. Urednici programske sadržaje naručuju od producenata (proizvodjača programa) ili se razmenjuju sa drugim prikazivačima. Prikazivač je vlasnik ili kosrisnik autorskih prava nad svim sadržajima koje prikazuje. On ih može ustupati dalje puštanjem u javnu radiodifuziju ili može tražiti da se za gledanje tih sadržaja gledalac pretplati.

Mnogi prikazivači emituju svoje pograme samo kablovski pa se zovu "webcasters".To su obično veoma specijalizovani sadržaji za posebno zainteresovan krug ljudi te su kablovske televizije idealne za verske zajednice, odredjena udruženja, poslovne vesti, prikaze sa berze, zabavne sadržaje koji nisu za širu publiku i sl.). Za satelitsku radiodifuziju se opredeljuju prikazivači komercijalnih sadržaja koji imaju veoma široku publiku, dok se zemaljska radiodifuzija orijentiše ka javnim servisima i mešanim generalnim programskim sadržajima (informacije, kultura, zabava, filmovi...).

VIDEO PRODUKCIJA
Treći segment u televizijskom poslu su oni bez kojih nema ni ova pomenuta dva, a to su proizvodjači televizijskog programa (video productions). Iako to deluje neobično, kada se ima u vidu gradnja emisionih stubova i predajnika, te zakup satelita, ovo je ubedljivo najskuplja delatnost u televiziji. Otvoreno tržište, žestoka konurencija audiovizuelnih sadržaja podigla je cene TV produkcije tako visoko da se samo za jedan muzički spot od 4 do 5 minuta danas izdvaja i preko milion evra. A svaki TV kanal treba ispuniti sa 1440 minuta svakog dana.
Samo u Evropi vildljivo je danas preko 500 TV kanala.

Pored svega navedenog u televizijskom poslu se pojavljuju i razne agencije koje pružaju usluge o informacijama iz ovih oblasti, teletekst servisi, TV vodiči, merači TV gledanosti, marketinški procenitelji, tehnički i umetnički savetnicii sl. Posla je mnogo, a ideja još više. A tu je i zarada.

U svakom slučaju svi koji se danas bave televizijom specijalizovali su se u jednoj veoma uzanoj delatnosti koju sve više usavršavaju. Velki sistemi koji obuhvataju sve delatnosti televizijskog stvaralaštva odavno su napušteni. RTS je jedan od poslednjih zastarelih radiotelevizijskih sistema u Evropi koji objedinjava sve.